Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр, 15

пзчезоше, које су га досад засљепљавале. Он се преварио у својем очекивању; није могао сакрити свога тужиог стаља; осјећаше најжалосни^е посљедице свога неразумног живота; уздисаше под теретом његовим п најболнији осећаји примо-' раваху га на озбил>но старање о својем спасу. У сличном стању налази се сваки грјешник, који се почигве кајати и обраћати на прави пут. Он иде кадшто дуже времена својпм кривим путем, раскида све везе реЛигије и добродјетељи, украћује дужну послушност своме створитељу и држи то за слободу, што је најжешће и најсрамотније ропство. Грјешне етрасти, којим сли. јепо сљеди, очаравају га својом варљивом дражести; обећаваЈу му чистим задовољстава и весеља; и он уображава себи, да је нашао пут ? који води иравом блаженству. Жестоки жамор страсти његових загиуптва глас његова разума и његове савјести; задово.Бства и весеља овог свијета недају приступа свима озбиљним мислима у његову душу и он не впди, попут пијанице, опасности, која му се све впше приближава. Само, кад је отров грјеха одпочео дјеловати; кад га обузима мјесто задовољства неспокојство, јад и гнушање; када га потреса из дна душе губитак својих добара ненадна смрт његових рођака, неочекивано осуђење његових планова илп други необични догађаји; кад му зрачак истине за вријеме, док страсти шуте а срце му мирује, допре у његову унутрашњост и разагна се тама заблуда и предрасуда, које су га досада заслијепљивале — тада стаде упознавати обману гријеха а овај изгуби у његовпм очима све своје чаробне дражести. Он му се чини тако гадан, тако гнусан и тако мрзак као што доиста јесте и опазио је но својем спољашњем страху, с каквим се је таштим уображељима преварио. Сад оејећа најжешће окове, који га окивају као заробљеника и види, мјесто уображене слободе јадно ропство. Сад осјећа, како су горки плодови гријеха, какву то доноси бол и жалост срца, кад Господа Бога свога напушта а нешто друго мјесто њега сматра највећим добром. Пзегов је лажни мир докончао, његова безбједност уступа мјесто страху п печали; његове су луде наде изчезле; савјест га осуђује и казни. Он стреии од погибељи, коју сад поче хулити; осјећа различиту невол>у, коју је на се навукао својим грјесима и растројство, које му

у души влада; признаје, да се у оваковом стању неможе ничпм другим сматрати доли несретником, и ово признање изазивље озбиљну чежњу за спасом ц блаженством. А има ли ово признање животворно бити а те чежње дјелотворне, то мора: 2) Грјешник вјерно сљедити свјетлости, која је у њсму гранула. Он мора добре отиске, који га пробудигае пз његове брижљиво неосјетљивости, сачуватп и бавити се таковим размишљањима, која су га кадрапокренути на сталне и непромјенљивеодлуке. Блудни сип не осјећаше само своју невол,у него сравњиваше своје стање осим тога с различитим и великим добитцима, које је у кући својега оца могао имати. Колико најемника у оца мојега имају хљеба и сувише, говораше он, а ја ^мирем од глади. Досад је ишао без памети а сада сасвим озбиљно размишљава о садашњем, прошлом и будућем. Како сретан, мишљаше он у себи, бијах некада, када сам живио у кући и под надзором очиним, кад сам се могао уздати у његово задовољство и његово страдање? Како ме је њежно миловао? Како се брижљиво п неуморно старао, да ме нашто бољи пут окрене?П1тами је понестало на мом Добру г , кад нијесам знао цијенити те добитке и служити се њима? Како сам мирно, како сигурно, како задовољно могао провађлти своје дане, да сам мудар био? жалосна успомена! Како су је јако промјениле моје околности! Како сам дз боко потонуо! Чежња за умишљеном слободом начинила ме је робом; презир очинске власти подвргао ме је власти туђег и строгог господара; незадовољство с оним. што сам имао, дотерало ме у крајњу нужду. И какви се страшни изгледи отварају нредамном! Скоро ћу свиснути од глади. Смрт мп се приближава брзим корацима, и ја је гледам у њезином гнусном облику. Ипак, још живим; још није изчезла сва нада на спас. Још видим један излаз, на којн избјећи могу од опасности. Немам ли оца, и није ли он сажаљив и милостив према менп? Нећу ли све покушати, прије него панем у чељустп немилог очајаља? Тако је мислио изгубљени син; и тако мисли скрушени грјешник, који се сасвим озбиљно стара. за снас. Какво ли нијесам блаженство, вели он сам себи, лакоумно провео евојим објесним гријесима и будалаштинама! Како би то мени добро дошло, да сам слушао на глас Божији и