Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 149

није могао ггрипослати с' разлога, што је свештеник исте парохије Стево Млађиновић уиро а никога није било, који би у погледу тога реченог свегатеника замијенити могао. У погледу друге тачке, узет је Конзисторијални допис на знање са примједбом, да ако небуде могуће парохијалне матице до конца јуна т. г. Остали захтјеви истог дописа ријешенни су ри јешењем прве тачке. На трећу тачку одговара свештенство, да му није могуће издати тачан попис за вријеме од г. 1874 до конца маја 1895, пошто се дотичне књиге односно матрикуларни протоколи воде тек од год. 1884. а код новијих свештеника т. ј. Милана Радовановића и Станка Врањешевића с' разлога пошто су те године своје парохијс на-

ступили тек од год. 1886. те је у погледу тога свештенство са госп. котарским предстојником споразумјело се тако, да се захтјевани изводци пз протокола крштајемих од год. 1884 до конца маја 1895. саставити имаду. Прпмјећује се уједно, да се у погледу народног пописа неслаже владина наредба број 28112. са конзисторијалним дописом од 13/3 1895 бр. 641., јер владина наредба захтјева изводке онде где имају протоколи крштајемих од почетка 1874. до конца маја 1885. дочим конзи сторијални допис захтјева изводке за вријеме од 1874. до конца маја 1895. те се је због тога свештенство морало у погледу тога сагласити са кот. области у горе наведеном смислу. (Свршиће се.)

Страстна или велика иедјеља.

Питајмо се читаоци, зашто је дато страстној, или великој недјељи тако име, или је, може бити, зато, што је она предходна славноме Христовоме Васкрсењу ? Заиста нл је то учиње но без узрока у цркви, чему је разлог много инте ресантан за моћи га дознати. Сви су дани божији, али и ако су такови. о љубезни моји, по томе наслову могу се сви звати светим, но "колико се више морају сматрати за свете они дани, који нас подсјећују на дјело, са којијем божанско милосрђе достиже, да се тако нзразимо, врхунац љубавп према нама. — Ето нам цвијетне недјеље пред страстном или великом. Тај величанствени празнпк опомиње нас на свечани улазак Спаситеља у Јерусалим међу пјевањем дјеце „осама" и поворком народа, носећег са осталима у руци гране маслинове пратњом божа нственога одкупитеља, јашећег на живинчету. Ах! последни је то поход, који Спаситељ чини томе неблагодарноме мјесту, коме ће наскоро бити плата мученичка смрт нашег Спаситеља. Промислимо! држањем онога невољнога народа, зар не налазимо другога сличнога у свијету, са којим да одплакујемо и ми сами она света надахнућа стечена од Бога, а нисмо пм признателни, а још мање благодарни. Ах! свеблаги Господ дође нам на сусрет толико пута, '

а шта за то ми учинисмо ? Или ваљда секундирасмо за који моменат нагоне његовијех красота, које позиваху грјешника на раскајање. Па онда? Па онда . , . отуда до краткога времена ево нас повраћенијех увриједити га. Понедјељак, уторак и сриједа страстне или велике недјење дани су појава разнијех и предходнијех догађаја болне страс.ти, туге и жалости божанственога одкупитеља. Сљедуј у дапи доба тавности. Преостју усклици славе, друга се јутра измјењују; цркве се свете обмотавају у црно и промјењују облик. Само један глас предњачи; глас који Јерусалпм измјењује; глас који оплакује пастира окривљена, а овце стада расуте. Који хришћанп, сјетивши се ове сцене, бола и смрти са савјешћу неби пролио сузе покајања? Али ево . . . Кратки тренутци дра. гоцијени се јављају, а то је Велики четвртак, а за то и нова туга. У вече на велики четвртак вечерње и богослужење је величанствено; мелодичко пјеније свуда се распростире : г Јегда славми ученици " свуда поје, дванајест страснијех јеванђеља чита; свуда је побожни страх и дивота. Радост, љубав, признаност, сви најмилији осјећаји у сјећању установе божанствене тајне вечере па опет туге изнова. Какав контраст ! Христос овога дана зар се не показује у највећем