Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 152

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

од једне крви сав род човјечјп жпви по свему лицу земаљскоме 3 )." „Што се на њему не може видјети, од постања свијета могло се познати и видјети на створењима и његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. 3 )" Све, што нас окружује, говори о Богу, који је истина, извор и начело сваке истине. Па не треба човјек да иде далеко од самога себе, да позна Бога. Зар сама урођена у човјеку идеја о истини и правди не води човјека ономе, који је извор сваке истине и правде; зар га идеја добра не води ономе, који је извор свакога добра; зар нам наша савјеет не говори о ономе, који ју је усадио у наша срца? Јест, ми га видимо свуда, ми га чујемо, ми га дотичемо, Јер није далеко ни од којега од нас. „Ја сам пут, истина и живот — каже сам Гоепод 1 ). Али има питања, која не може човјечји разум ријешити. Истина разум наш има у себи идеје истинптог и доброг. правичности и права, које нужно воде Богу и бесмртности, али оно не може да одговори на пптање: шта је Бог, какво је његово биће и унутарњи живот; шта је бесмртност и како ће она бити. Разум упознаје истину али не сву истину и не на најсавршенији начин, Јер мисао нашега духа није апсолутна мисао, она је више учин релативне, условне супстанције, зато је сама релативна, ограничена својим радњама и с тога у свему одвисна од спољашњег свијета. Наше је знање дјелимично, „ми познајемо само Глкоже ктј ГИД.1И1И." Осим тога, у природи је релативног, условног знања уједно и нагон за развитком и услов напретка, али с друге стране и могућност заблуде. 2 ) Дј. ап. 3 9. ст. 26. 3 ) Рим. 1. ст. 20. 4 ) Јов. 14. ст. 6.

Ова непотпуност знаља људског води дух човјечји у другу, вишу област, ново царство истине и буди у човјеку нову потребу, потребу вјере. Од оне тачке, гдје нас снага разума оставља, настаје вјера. Вјера слиједи нужно чим се развије у човјеку миеао на Бога. Неки унутарњи глас зове човјека све више и више Богу; човјек чује тај глас и иде за њим, — он га слуша највише у часовима самоће и тешкога искушења. Бог се открива човјеку и човјек, свјестан своје ограничености, слободно се саглашава са његовим откривењем. Он прима све што му је објављено У откривењу, он вјерује у ријеч, „коју је Бог изаслао и која се појавила на земљи; која је постала тијело и настанила се међу нама, пуна милости и истине." И тијем је дакле успостављен однос, свеза између Бога и човјека. Чевјек познаје и признаје Бога, његов дух и срце, разум и вољу одређује и управља једно божанско начело, а то је вјера. Ова вјера, која је захтјев и разума и моралног осјећаја, доводи човјека до свијести, да је Бог једино, бескрајно и савршено начело свега што постоји; да је он најсавршенпји идеал, коме треба да тежимо, како бисмо постали дионицима вјечнога блаженства. Вјерсм у Исуса Христа и искреним усвајањем божанских истина, постаје човјек сином божјим. Бог, који је дао човјеку живот и све, удостојава га и разних благодатних дарова. А шта има човјек да даде своме Богу и оцу? Има: дух, срце и ријеч. Подај Богу ово троје. Подај му дух, познај га, вјеруј у њега; подај му срце и љуби га; подај му своју ријеч и моли му се. Вјера, љубав и нада — то је суштина религије. К. Б.

Р а з н о.

Избор васељенског цариградског патријарха. У једном цариградском листу читамо ово: 0 фебруара позвао је св. Синод васељенске патри јаршије цариградеке 60 митрополита и 28 епархија: прве, да у најкаснијем року од 41 дан у затвореном писму пошљу у патријаршију име кандидата за патријарашки престо, кога ваља да изберу између митрополита потчињених патријаршији,

који имају све условз што их захтијевају прасилници; а друге, да свака поједина одреди по једног гвјетског заступника, који ће у речени дан имати да присуствује у скупштини за бирање патријарха. Друге формалности су ове: чланови св. Синода и провинцијални митрополити, који су се случајно нашли у Цариграду, имали су да пошљу