Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

В .-Х. источник

Стр. 157

Како је сутра дан у еуботу чињена литурђија и спомен за усопше и читуле пречитаване, то је по обичају многи народ и са села дошао био. Спремање и обличење покојниково извршено је тројицом свештеника. Спровод — пратња је текла у најљепшем реду и такту. При спроводу су учествовали г. престојник Ј. Мосаковски и сво чиновништво, које је из почасти према покојнику и вијенац с' тракама на гроб даровало; српско-православно црквено-пјевачко друштво. такођер с вијенцем и барјацима сходним; ђаци основне школе мушки и женски; силни непрегледни народ, грађанства и сељаштва. Пјевачко друштво и ћаци су најизмјенце анђелскп појали, тако, да би се човјеку и нехотице сузе из очију котрљале. Дознало се било да су и грађани мухамеданци хтјели вјенцем почаст указати, али да ]е то неки Србин — грађанин, кад је пропитиван био, би ли требало — одбио. Ваљда по простоти својој. Пратња је ишла до доње цркве, гдје је варошко гробље православно. Опијело је обављено у цркви. Пред „придите пошљедње цјелованаје" парох факовићки држао је сходан говор — бесједу, у којој је истакао зчачај и смисао смрти, додавши уз то рад и дјела покојникова, те како да се има у успомени држати. Покојник је оставио иза себе ожалошћену супругу Соку са двије на удају кћери: Пелагију и Стаку. Најстарија је Анђа удата. Оставио је и своју највећу узданицу и наду — свог јединца сина Саву, којег је дао у Сарајево, у гимназију, који, да га припреми за богословију. У њег је наду имао, е да ће у њем амати помоћ и одмор. Но, али прече божије „покм-бнн ЈМЈТ-к". Бог крјепки п милостиви нек утјеши тужну породицу и дјецу, нек им благост у срце дарује ; нек очински промнсли о њима, а њему, драгом брату и родитељу, нек дарује блаженн покој, „гдје нема уздисаја, него гдје је „(к^т-ћ жнкотнми". Лака му земља и вјечна памјат. Сребреница, 12./III. 1897. Теодосије С. Поповић, парох Факовићки. Дне 15. фебруара 1897. год. преселио се у вјечност цослије тридневног боловања Григорнје

СшојниИ , свештеник марићки у протопрезвитерату приједорском. Покојни свештеник Глигорије родио се 25. јануара 1810. године у селу Марићкој код Приједора од родитеља Гавре Стојнића свештеника и матере Стеваније рођена Криваја. Покојник свршио је код свог оца часловац и псалтир, а послије учио је у Приједору и манастиру Гомионици. Године 1854. децембра 6., рукоположио га је дабро-босански митрополит Антим у манастиру Гомионици. Послије цесет година, по божијој вољи умре му попадија, те остане сиротан са четири сина: Стојаном, Тривуном, Ђорђом и Гавром. Послије попадине смрти, ожени Стојана, Тривуна и Ђорђу, а 1872. год. дадне Гавру у школу. Године 1871. започне са својпм парохијанима око једне мале стародревне цркве зване „Гологлавица" градити данашњу доста велику цркву, у селу Марићкој. При грађи исте цркве претрпио је доста терета и зулума од ондашњих спахија и ага. Мајстори усијеку једно брвно за цркве у кметовско-спајинском гају, шуми неког Суље Шибића, родом из Бањелуке. Један пут дође Суљо кући у три сахата ноћом, висећи му о коњу топуз, двије мале пушке о ункошу, а двије са ножом за пасом и дуга о рамену, па запита: „камо онај поп, што заповпједа да моју, бива, шуму сијеку, те цркву гради, сада сам дошао да ш њиме размеђим"! Пошто покојник није био ту код куће, него у парохији, то Суљо тако и оде без зла, али поручи, да му дође чардаку одма сутра и то п од ку%е и , а то је знак да мора неки рушвет понијети, те старина, пошто је Суљо био с чардаком у парохији, морао је да се измири, попесав Суљи четири дуката и свијећу. Кад ли тамо, а Суљо отишао цркви те мајсторе разћерао н оно брвно из половине грађе извадио! Старина узме са собом два своја парохијана и оде Суљи те му дадне четнри дуката и свјећу, а онај парохијанин вола, те тако се турчин смири м повлади да мајсторн опет дођу. Послије неко вријеме, Мејо Кушмић одузме му у погледу цркве коња, те је старина сиромашни неколико мјесеци носио бисаге преко рамена, и паЈ охинске послове обављао. Тако је