Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 129

ли у то вјеровати? Откуд то знамо? — То ће нам казати разум и искуство. Ако бацимо испитујући поглед на људску природу, разум ће нам јасно казти: да свугдје има добрих људи. Не говорили нам човјечанско о човјеку, гдје је он и шта је он? Не добиваш ли свјетлост од Бога, разум у свему и свачему, или зар би човјек још човјеком био, кад би му се та свјетлост одузела? Није ли санјет у свему узвишено свето осјећање права и дузкности ? Религија не развија најприје то осјећаше, већ плод свјетлости и р.-лигије, И они који немају свјетлости божанског откривења, сами су себи по ријечима Павловим, закон. Тај закон записан је у човјечијем срцу, записан је с писмои, које никакво поднебд>е, никакав устав, никакво друштво, никакво вјерско мишљење није кадро избрисати. Ради тога не чудимо се, што је Исус и код оних, који бијаху презрени туђини међу Јудејима, нашао болећег племенитог човјека, који примљено доброчинство захвално признаје. Гдјетама и варварство не помрачавају добротворно свјетило разума, гдје се биће хришћанства не тражи у правилима учења, већ у побожним мишљењима и племенитим дјелима, у радосном испуњавању воље бозкије; гдје користољубиви свештеници не окивају дух човјечији, ту се развија сваки цвијет племенитог човјештва до љупког плода. Ако даље истразкујемо, наћемо људи који се описују јс племенитим нагонама саучешћа, сажалења, захвалности и љубави. Ко се називље човјеком, тај је примио те нагоне од благог Творца, становао он у врућем или хладном поднебљу; лутао он као дивљак по шумама и пустарама, без сопствене домовине, или живио у друштву, или без поглавице, или био под надзором регента; попео се на нижи или виши степен у грађанском животу; исповијадао ре шгију коју му драго. Ко би то пореко, порекао би да је Бог човјека људски створио. Нагон љубави буди"се у свакоме; сваки се сјећа да му је од потребе сличнога себи наћи, и као што се у природи сродно сродном присаједињује, тако бива и с човјеком, он се не осјећа ни весео, ни срећан, ако мора живити раздвојено од своје сабраће. Он бива весео, ако види друге веселе, и пати, ако мора да гледа, гдје други пате. Он знаде да

га разликује човјечанско љубазно обхођење од грубог и нечовјечанског, и тежи ономе, који му оно прво пружа. а клони се онога; којп га овим другим вријеђа. Поднебље, васпитање, устав и религија могу промијенити оне нагоне у безкрајности, ојачати их или ослободити, али чисто биће човјештва остаје свакоме. То нам искуство потврђује, које можемо стећи у свима земљама, у свима сталежима, и међу сљедбеницима свију религија, Ако путујемо по свијету, од једног краја земље до другог, ако посјећујете, ако је могуће, еваку земљу, и свугдје ћете наћи добрих и племенитих људи. Нигдје нема људи који не учествују у нашем болу, у вашој радости, који се не одликују њежним болећим срцем, љубазним подупирањем оних које невоља у нужди притјешњава, захвалношћу према својим доброчинитељима, крјепким грађанским врлинама, јуначким пожртвовањем за своју домовину. Историчне књиге сваког народа престављају нам елике племенитих људи. Узмите књпгу, која се у вас свију налази, свето писмо, зар не налазите у њему велику различитост најплеменитијих дјела, која се збише у различита времена, у различитим земљама и која извршише са евим различити људи. Ко би могао код тако јаено речене чињенице сумњати, да свугдје има добрих људи. И у сваком сталежу ми их налазимо. Сталеж не даје човјеку баш никаква преимућства и никакве врлине, премда му прилику пружа, да многу добродјетељ испупи, који други под другим одношајима учинити неможе. Ко сумња, да у сваком сталежу нема добрих добродјетелних људи, и ко тврди да се овде по сталежу разликујемо, тај нек пође само даље и нек упозна људе у различнтим одношајима кућевног н јавног жнвота, па ће ее брзо освједочити, да у најсиромашнијој колиби пребивају исто тако доброта срца и племенито мишљење, као и у палачи; да под отрцаним одијелом невољника куца често пута племенитије срце, него ли под скупоцјсним одијелом богаташа; да се унајнижим сталежима налази често пута више праве љубави према отачаству и грађапске љуб зи; више чежње за опште корисним пожртвовањеи, више одлучности и храбрости у дјелању за опште добро, више оданости кућњем животу. више супружанеке вијерности, више брижљивог настојања око отхра-