Bosansko-Hercegovački Istočnik

0тр. 318

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

у храм на молитву; тада ушао је св. архијепископ Серафим у одежди светитељској и ставши пред олтар, окренуо је се икони Пресвете Богородице. Преподобни Сергије, обратио је се к њему с речима: „оче Серафиме, не оклијевај узнијети молитве твоје милостивом Спаситељу и Пресветој Богородици". Св. архијепископ с уздигнутим рукама према небу — узвикнуо је: о пресвета Мати, од свију напасти избави нас. Једном на празник Преображења Господа, св. ЈованСуздалски служио је божествену литургију у Јевтимијевој обитељи, кнез Борис видјео је, да неко са светитељем служи, обучен свјетлошћу и славом. На велику молбу кнежеву, светитељ му је казао, да је то ан^ео Божји, који служи с њим вазда. Једном кад је св. Василије, свршавао у храму молитву, благочестиви клирици, видјели су небеску свјетлост, којаје била озарила олтар и светитеља и свијетле мужеве у бијелим ризама. Ти мужеви окружавали су великог архијереја. Са страхопоштовањем, видјели су то јављење, достојни мужеви, приклонивши лица своја, прољевали су побожне сузе. И тако у храму Божјем као на небу, пребивају силе небеске, пазећи на смирене молитве оних који призивају Бога; Пречиста Мајка Божја, св. апостоли и угодници Божји, подкрјепљавају и узносе на небо наше молитве, и тако хришћани њиховим заступством добијају благодат Божју. И св. оци и пастири цркве свагда су сматрали храм као дом — обиталиште Божје или видљиво небо на земљи. Тако св. Алексије, митрополит московски, говори: „црква је небо; у њој је заклан Агнец, Син и Слово Божје, за гријехе цијелог свијета; у њој се проповједа

Јеванђеље Царства Божјег и посланице светих апостола; у њој је пријесто славе Божје, кога невидљиво осјењавају херувими". Мојсије, приближавајући се горећој купини, снимио је обућу с ногу својих, тако и ти улазећи у дом Божји на молитву, заборави на све животне потребе. Стојећи у храму помишљај, да стојиш на небу. Као што је на небу, тако је и у цркви пријесто Божји: као што на небу нема никаквих пожуда, тако нека небуде их ни у цркви; као што на небу с највећом побожношћу стоје пред пријестолом анђели и сви светитељи Божји, тако нека буде и у цркви. Ко у цркви, овом земаљском небу, бива занесен земаљским пожудама. тај небо уподобљава земљи или по речима Христовим: „долњ /иолнткм окрАш,<нтћ вк к(рт№ разкоиниковк (Марк. XI., 17). Улазимо ли у цркву са страхопоштовањем и стојимо ли у њој са смиреношћу, тада ће Господ испунити сва прошења наша и послати нам благодат св. Духа. „Кад се удостојиш уласка у домцара, учи један од светитеља (Филарет митр. Москов.) знамчувашсе, да не учиниш тако дјело, које неби одговарало достојанству тога мјеста; тим прије с каквом побожношћу и страхопоштовањем, дужан си улазити у дом Цара Небеског? Кад са страхом стојиш у дому царевом, премда те он и не види, премда и није у дому^ то тек с каквнм страхом дужан си стојати у дому Божјем, гдје Свудаприсутни, свађе се налази; „гдје Светзидећи, непрестано те види". Зато побожни хришћани ? пролазећи мимо цркве, неће проћи а да се не прекрсте — поклонивши се светињи, сјећају се да тамо невидљиво присуствује Бог, Творац и Спаситељ.