Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 308

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Освећење црквеиог темеља.

По дозволи архијерејској од 9. августа т. године број 2008. накнадно је освећен темељ нове српско-православне

цркве у Кобашу од пречасног пароха и надзиратеља прњаворског господина Луке Опачића.

Заииеи из пастирског богословља. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић ; свештеник у Митровици. (Наставак.) 4. Старање пастира цркве о пораженима жалошЋу.

Послије болних, предметом особитих старања пастира јесу и јављају се они од парохијана, који су поражени и утучени жалошћу усљед губитка блиских им људи, рођака, пријатеља, или усљед других каквих несрећа. Биједе, које постизавају човјека, често имају врло благотворне посљедице за њега. Страдања су корисна човјеку: она служе искушењем његове вјере и надежде на Бога, и она уче га да тражи среће само у озбиљној праведности и јединству с Богом, а не у спољашњим предметима; отуда све туге и жалости, које нас приводе к Богу и показују на Њега, као на јединствени извор истините надежде и среће, треба да буду за нас од ре^их и одличнијих радости. Као што је познати велики композитор Бет'овеи, поставши глувим, достигао виших трудова својих музикалних способности и канда је хватао својим унутарњим ухом мелодије невидимих духовних корова, тако исто групост осјећаја и тупост наших земаљских својстава често се чисте биједама а служитељи божанственога милоср|>а, осим тога, још се уче њима више силном састрадању ка људима. Дужност је пастирева — не само проповједати спасење заблудјелима, него и исцјелење болнима и

жалоснима. Господ наш Исус Христос говорио је о Себи ,,Д8)( г к Госиоденк нд Жн^к, егоже ради ло/иазл исц-клити сокр^шеииУА с ^ цјлгк " (Лук. IV, 18). Слично Христу, и служитељ ГБегов назначен је исцјељавати сакрушене срцем, а тому даје власт исцјељавати тако^ер и душе, поражене, утучене грјехом. Христос се јавио послије Јована^ који је дошао у силп Илије, но Сам Христос дође са силом љубави и састрадања к људима. Служитељ љубави Христове, заборављајући то, врши своје дјело на половину само. Он је дужан бити вјесником милосрђа, љубави и утјехе. То је највиша и најбоља, могуће је казати анђелска, страна пастирске службе. У данима жалости пастве пастир чини брже успјехе, у придобијању расположења према себи међу народом; на исти начин и истина тада има такови степен власти, који она ријетко достизава у друго вријеме, ма да та жалосна времена тешко се одзивају на сопственим силама пастира, кад што грозећи опасношћу шта више самом његовом животу. Тајна опхођења са срцима, пораженпма жалошћу, врло је проста, премда се пастир нриучава њој често послије дугога искуства, и састоји се у томе, да пастир није позван уливати у срце нова чувства, него само руководити и управ-