Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 312

В.-Х. источник

Св. 9

несрећа и губитак могу да служе средствима у божанственом плаиу ради приведења душе добродјетељнога човјека ка вишим и битним радостима. Кад што налазећи се у несрећи и жалости, ми се подвргавамо искушењу питати, зар Бог не може достигнути благих својих циљева у одношају нама, незаустављајући нас да страдамо у то исто вријеме? Но како можемо^ постати добродјетељнима, не учинивши се прије смиренима? Један од основних недостатакб, који је проницавао сву древну грчку наравствену филозофију, састоји се у том што онаније указивала одношаја страдања ка добродјетељи. Прије свега наше самољубље треба да буде угушено, само тада може бити положен наравствени основ ради праведности у духу. Било би неко чудо, кад би се душа могла учинити савршеном изненада. На тај начин, посредством жалости Бог невидимо дјелује у нама, умекшава нас хиљадама утјецаја, руши наше самообмане, допуштајући да видимо њихове посљедице; рјечју, поступа с нама, као најмудрији отац са својом ДЈецом. Докле љубимо таштину и брезбожност, и казна ће се продужавати, пошто ћемо сво то вријеме осјећати нужду у поуци, уразумљењу. Операција је мучна с тога, што је болест дубока и застарјела; но зато нас садање жалости избављају од вјечних мука. ... Н Бог, заиста, остаје безконачно благ, милостив и састрадатељан к нама у нашим жалостима шта више тада, када нас пога1;а у само срце, и кад смо готови роптати на њега, шта више долазимо до дрскости кривити Га у жестини и неправедности к нама. Пастир треба да унравља поражену жалошћу душу ка Богу ка дубокој и

спасоносној у тјеси, која може произлазити само из добротворне деснице Оца небеснога. Име Исуса је за страдалника слично балзаму или уљу, које се излива у дому жалости и које саопштава и даје свјежину силу и нов живот слабој, готовој погинути души. Упуства ка искреноме пока1'ању и сакрушењу о грјесима, ка жаркој молитви и ка испуњавању свих религијозних обвезаности састављају такођер једну од битних обвезаности пастира у таково вријеме. „Мучили се ко међу вама, нека се моли Богу" (Јак. У, 13) говори Апостол. Пораз жалошћу јесте вријеме ради свршавања духовних вјежбања, ради почетка новога или пак ради установљења ослабјелога религијознога живота. Само у истинитом покајању, у срдачном и искреном обраћању ка Богу могуће је наћи св, Духа, јединога и истинитога нашега Утјешитеља, и пастир је дужан употребљавати сва напре зања ради тумачења жалоснима, да су осиови мира само у Богу, у истинитом и вјечном примирењу с 1Бим; да њега т. ј. мира треба тражити у себи, а не споља само, кроз нарушавање својих идола, можемо живјети и радити за Бога. Ономе, који је ожалошћен треба. указивати учешће и саосјећај свима приступачним средствима. Сви изрази простога и искренога састрадања високо се цијене у таково вријеме. И свака околност,"која олакшава, шта више сами факт несреће (јер несреће, при садањем стању свијета, сасвим су природне, слично промјенама дана и ноћи, зиме и љета, које помаже расту и развићу живота, у фнзичком свијету), ако је могуће извући из њега т тјеху, свака искра милосрђа у чаши