Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 311

и најближа циљ посјете несретшЈх састојн у утјехи и умирењу узбуркане жалошћу и страдањима душе, даља је задаћа пастирела, индиректно управљена ка тој истој цнјељи утјехе, у принођењу ожалошћених у правилно нравствено стање, при чему старање о њима само по себи ставља се на истиниту своју основу. Цијел. та постизава се мудром и брижљивом бесједомТТТто се тиче мисли и предмет^, које треба да састављају садржај такове бесједе, то се оно у сваком поједином случају опредјељује самим околностима посјете: ипак има неких тема, које су згодне и пригодне за свако вријеме.Свагда је кориснои згодно, при посјети иоражених жалошћу, говорити о величини љубави Божје, о томе, да нам се несреће гааљу <од Бога, и тек он дјелује у том случају не пронзвољно и без циља, него има у виду право и истпнито благо и добро оних, који се њима подвргавају.Основи и цијељи биједа дубоко се коријене удобродјетељи човјека, упокајном смирењу самољубиве душе, у искушењу вјере, и умножењу светости, у наравственом васпитању и поправљању у ослабљењу силегријеха, у ослобођењу духа од светских утјецаја. И шта више • онде, гдје, као што се види, нема никаквога луча надежде, гдје десница Божја, која казни, не пзлази јасно у несрећи, гдје смрт, може бити, Јавља се правом посљедпцом човјечје глупости, порочности или преступа. пастир треба да показу је одношај управљајуће воље Божје ка таковмм случајевима, једнако као и ка свима другима, он треба да иокаже, да све несреће имају као свој циљ помагање благу и добру цијелога, да поједини губитак губи се у општем придобијању. Планови и намјере Божанственога управљања свијетом тако

су савршене и непостижне, као што је и Он Сам, ми можемо видјети само једну страпу њнхову; но има још једна, друга страна, која заједно с оном коју видимо, образује потпуну сриједу или круг и која је скривена за наш несавршени и још више омрачени грјехом духовни поглед. И шта више наше жалости и биједе заузимају извјесно мјесто и имају значење у вјечним плановима божанственога управљања свијетом. У наравственом свијету ништа се не губи, исто тако као што се ништа не уништава у материјалном. Наше мисли, осјећања, тежње овде на земд>и јесу само задатци мислн, осећања и у опште онај садржај нашег духовног живота, с каквим прелазимо у загробни свијет, у вјечност. У сваком случају, мора бити гдјегод у свијету Божјем уздарје праведној. вјерној н смиреној души, ако не овде на земљњ оно у будућем животу, и свп ће такови видјети то уздарје и благосиљаће Бога, јер ,,мнзге су жалости праведних, и од свију ће их избавити Господ." Све се сједињава заједно ка благу оних, који љубе Бога. Добродјетељ неможе имати својом наградом земаљска блага, материјално благостање; богатство духовнога живота, радости духаморају бити бесмртни, слично њему самоме. Нека добродјетељни човјек тражи духовних утјеха, и ма да му не сљедује мислити, да фнзичке биједе, које га сналазе, јесу казна за његове грнјехе, и да губитак земаљских блага јесте у таком истом степену средство божанствене казни, у кав:вом се дар богатства и свјетске среће јављају наградом од Бога, јер се и безбожни људи користе њима, — ипак, не пазећи на то, он треба да зна, да свјетска