Branič

106

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 3.

Најпосле да споменемо како енглеско и иисано казнено право сматра још два случаја, у којама би неко од другога узео какву кретну ствар на послугу, па би је себи присвојио. Оно ту поставља разлику: да ли је онај, који је ствар искао п добио оц господара, још прп узимању ствари смерао да је себп ирисвојп, или се ова мисао у њему зачела тек после. Па ако би ко тражење туђе стварн на иослугу употребио цпгло као претекст, само да би добио туђу ствар у своје руке; а овамо би још одмах смерао да ствар себи незаконо присвојп. и то би после и урадио, — онда енглеско казнено право то сматра за крађу. 1 ) Док на цротив ако би неко туђу ствар узео од господара на послугу у чистој намери послуге, па ако би се тек доцније решио, да је себи присвоји, и тако би и урадио, онда се по енглеском казненом праву то не сматра за крађу. 2 ) Као разлог за што се оно прво дело зове крађом а ово друго не, налазимо у енглеском казненом праву то, што је, вели се, оно дело отпочето апнш> {игапсН (с намером крађе) а ово друго не. Писано енглеско казнево право у овоме је дакле равно обичајном , као што се види из говора напред о истом предмету. Но ма да је правилно, што се друго дело не сматра као крађа, опет је неумесно и што је он > прво дело увршћено у ред крађа. Појам крађе захтева као апсолутан услов то: да л>,пов ствар узме без знања госиодарева. А у оеом нрвом делу господар се лажном представким наводи, те сам даје своју ствар; и с тога то није крађа, већ иревара. Зна се, да се за појам преваре тражи, да је госполар лукавством наведен да учини нешто на своју штету, овде да своју ствар пргда човеку, који не мисли да му је врати; а у том делу има баш тога услова. Мислимо да смо довољно дали разлога, како треба карактерисати оно нрво дело,. па за то би било излишио да још шта о томе говоримо. Но при свем том не смемо завршити говор о овом одељку, а да не кажемо: какав карактер кажњивости има 81ерћеп, реч. књига, стр. 264. 2 ) 8 * е р ћ е п, ре^. књига иста стр. 264.