Branič

V

БРО.Т 3

В Р А Н И Ч.

135

стао је доцентом прашког свеуч*лишта, одакле је 1860 позван за редовног проФесора у Инсбрук пошто је 1859 пропутовао Енглеску у циљу својих студија. Год. 1872 позван је за проФесора у Минхен, где је неуморно радио до последњег свог часа, гледајући увекдасвојим ученицима осим својих предавања притенне и иначе сваком нриликом у помоћ, чему јо нарочито помогао његов неирекидни саобраћај и дружење с њима. Но много је плоднији — бар за шире кругове — његов рад на књижевном, научном пољу. И ако Немад душом и срцем он се у свом научн ,м раду није ограничавао на немачку књижевност. Њега видимо као сарадника италијанских (Кш8*а репа1е) као и Француеких (Кеуие Лп с1гоН; т{;егпа1;1 )па1) листова, а тако исто као учесника на стварању нталијанског, рус.ког и т. д, казненог закона. Ми би изашли из границе кратког помена, кад бих хгели ређати овде све његове списе и излагати правац његових мисли. Па инак не можемо а да ве поменемо главније од њих и оне, који су од особитог значаја. Његов први већи и важнлји рад је Ниук I о Н ј Ж ној одбрани (1857), затим: Историја и систем чравне философије (1863), фиаос фски увод у изучав1ње арава (ХолцендорФОва енциклонсдија, последње издање 1882.) Казнено ирчво (на истом местуј а нарочито Учебник оиште1 нкмаччог казнениг иостуака (1880) и т. д. У теорији он је био в &трен нротивник смртне казне и увек ноборник ианредних идеј», а с нравом се може назвати творцем и оцем питања ,,о накнади ненраведно осуђених" зашто се убеђен из дубине душе до последњих својих дана у разиим сгшсима борио (2 И-шн! НгеШга^еп. св. XI издају ХолцепдорФ и Вирхов; затим (Јепсћ188аа1 XXXIV. Хогс1 ипс! 8иЛ VIII. и у многим дневним немачким и страним листовимаЈ. У онште се може рећи, да ће се ретко ксје нитање из казн. нрава наћи, на коме он с толико исто воље колико умешноети и дубоке ноучености радио није. Нијо отуда чудо, што како немачка тако и ®ранцуска, италијанска и руска књижевност искрепо жале његов губитак.

М. Р. В