Branič

ВРОЈ 4.

1» р а н и ч.

165

кључем или јексером отвори. Према важности иредмета и пачину извршења, казни се крађа затвором или робијом. Онај који убије, убица је — и ја сам убица. Убиство се казни смрћу, убица се убија т. ј. отсеца му се глава. Но мени се неће глава отсећи јер еамјошврло млада. Казаго ми је, да сам тако млада, да ме нећете ни осудити, већ да ћете ме послати у какви завод за поправљање. „Јула 7. иоелала ме је мати у В. улицу да јој нешто донесем. На нуту нађем малу Маргариту Дитрихову, којој има две и но године и коју ја од Марта месеца нознајем. Позовем је да са мном нође и поведем је. Узела сам је с тога собом, да бих јој могла њене уушнице огети. Оне су биле мале са златним камичцима. Ја их нисам хтела за себе задржати, већ их хтедох првом ситничару продати, надала сам се, да ћу моћи за њих иедесет ПФенига добити како бпх за тај новац носле себи колачића купити могла. Кад самбиладошла до дворишта, наше куће морала сам да свршим нужду и с тога зовнем матер да ми кључ баци. Оза ми уза њ баци још и иет пФлшга да ј' ј нешто купим. Док сам ја за то отрчала, оставила сам малу Маргариту да на степеницама седн, и кад сам се вратила, нашла сам је на истом месту. Са дворингга сам ириметила да је ирозор на другом сирату отворен. С тога се упутим с њом на други сирг.т, да јој ту скинем уушнице, па да је онда с нрозора у двориште гурнем. Ја сам хтела да је тако убијем, јер сам се бојала да ће ме одати. Она истина још није добро гозорила, али она |е на мена прстом ноказати могла, а кад би се ствар открила, моја мати би ме тукла. ,,Ја сам се с њом понела до на други снрат, отвориласасвим про зор и наместила дете на сам прозор. Ондаодједном ч\'јем|како с трећег спрата неко од укућана силази. Одмах спустим дете на под и затворим прозор. Неки човек је ирошао и не номишљајући на нас. На то ја наново отворим прозор и наново на њ намеетим Маргариту и то тако, да су јој ножице висиле у двориште а лице од мене окренуто. Ја сам је тако с тога наместила што нисам хтела да је гледам у очи и што сам је тако лакше гурнути могла. Ишчупам јој минђуше. Маргарита поче илакати и жалити седајеболи, а кад јој ја нрипретих да ћу је доле бацити ако не ућути, она се умири. Узехуушпи це и метух их у свој шпаг. Онда гурнем дете, затим чух како се најпре од светилник одби а затим о земљу љосну. ,,3нала сам да ћу дете убити. 0 томе да ће смрт мале Марице њене родитеље тако болети, нисам размишљала. Мене то ништа није болело, тада се нисам ни мало покајала; жалост или покајање нису ми дошли ни за цело време испитивања, па ево ни сад се не кајем. , Сутра даи дошао је један чиновник к нама и питао да ја нисам дете с прозора бацила. Ја рекох да нисам и да о томе ништа не знам. Затим бацим уупшице које сам дотле сакривене држала у оџак. Бојала еам се да ми не претурају по џеповима на да ми их ту не нађу Наскоро дође и други чиноиник. Њему сам рекла истину јер ми је претио да ће ме шамарати ако истину не изговорим. За тим ме је он одвео и ја сам морала све редом иричати како је било. Пошто сам овде доведена иричала сам о *ет све но реду како }е било. „Са г. судијом возила сам се у мртвачку капелу. У колима сам жудно јела комадић хлеба који ми је г. судија био дао. Видела сам