Branič

202 Б Р А Н И Ч. БРОЈ 6, кн у држави, као сво.јој властитој вољи, потчињеии тако, да се свака појединачка радња нротиву ове воље сматра к*о друштвена неправда, односно кривица. Отуда се даље битност учешћа државног поглавара у законодавној власти, може састојати једино у томе, да он, као претставник или заступник личног јединства државе ову народну вољу уздиже на ступањ личне државне воље или закона, пошто, као такав, добије уверење, да је ова воља израз праве ошпте народне воље и да одговара иравим интересима и тежњама народа и државе. Са овим стоји у вези уставно наређење у појединим државама, по коме ноглавар државе има право, да народно претставништво распусти и да нареди нове изборе народних претставника, кад је уверен, да воља народног претставништва није израз народне воље илп да не одговара народним или државним интересима и налази, да ће ово његово уверење паћи одзива код народа и другог народног претставништва. Међутим да се неби овим правом државног поглавара осујетило право народа, да свгју вољу претвори у закон, ваља да је усаавом одређено, колпко пута државни поглавар може ово право у једном истом законодавном питању или сукобу између њега и народног претставништва употребити, 1 ) као што је ово било одређено 14. тачком српског народног устава од 1835. године. Да би ова воља народног претставништва у вршењу законодавне власти била одиста и у ствари права народна воља, нужно је даље да се она образује и ствара слободним било посредним, било непосредним учешћем и самоопредељивошћу делокупног народа, односно свпју држављана, који су иначе по себи способни за самоопредељивост. И ово слободно, посредно и непосредно, учешће народа у стварању и изјави државне воље, саставља тако звану политичку слободу народа у вршењу законодавне власти. Ова народна политичка слобода призната је дачас скоро у свима државама, али у многима неаотнуно и са више или мање ограничења и у разним комбинованим облицима. Тако је учешће у законодавној власти у уставаим монархијама нодељено између владаоца и народа, односно народног претсгавништва, при чему има превагу час владалац нрема народном претставништву, а час опет ово према владаоцу, док је ово учешће народа у републикама од државног поглаварства више независно и неограничено. Ј ) Прва заковотворна скупштпнз у кљизп: „За просвету и слободу" од Стојана Бошковића стр. 129. и 130