Branič

БРОЈ 7.

Б Р А П II Ч.

257

рам признати, да би ми било немогуће, да понављам те скандалозне речи, које је та девојка од двадесет година изусгила." Госпођа Бер вејева није веровала својим ушима, с тога позва одмах Раскартову и узе је на одговор. Ова признада, да је госпођа заиста добро чула, да је Амалија најпогрднијим пачином говорила о госпођи Бернејевој. На то саоншти госпођа Бернејева овај догађај мужу захтевајући од њега. да девојку с места одпусти. Бернеј примети, да пе треба обраћати никакву пажњу на којекаква брбљања млађих ; а кад му жена одговори, да овде није реч о брбљању, него о бестидној увреди, коју себи дозвољава млађе иротив гоепође, муж јој рече, да он никад у њу сумњао није и да опа ствар ову одвећ трагично узима. То јс на госпођу Бернејеву учинило утисак, као да се њен муж боји и ове Амалије. На то изјави госпођа Бернејева, да ће тражити заштите код свога оца, кад је не може да пађе у својој кући, код свога мужа. Бернеј оде од куће. А Јулија оде затим у собу млађих и рече АмалиЈи Нфистерзвој г „Ја вас терам из куће. Ево вам 300 Франака, што вам за ову годину дугујемо. А ово се даје несрећама ваше сорте," и ћуши Амалију Амалија јс морала на врат на нос ићи из куће, а госнођа Бернејева даде је испратити на колима до железничке стан?це. (НАСТАВИЋЕ СЕ.)

КНјИЖЕВНИ преглед. Бг. ГпесШсћ 8. Кгапвз. 1)ав МшкЈвсћаЉгесМ с!ев Маппев ићег с!1е Ећећ-аи ћеГ с!еп 8исМауеп. 8. 34. Л\ т 1еп (А. 1Јб1с1ег) 1886. (засебан отисак из XV. свеске „МШћеНнп^еп с1ег Аи1ћгоро1о§'1всћеп СгевеИвсћаН ш \УЈеп 1885.'") Г. иисац је сигурно већ многоме од наших читалаца иознат по његовим досадањим радовима о Југословенима, ниховим обичајима, песмама, приноветкама и т. д. Овде није место да се у оцену тих радова уиуштамо. У горњој књижици г. писац већ напушта поље скупљача и етнолога и прелази на правно. Па како је главни основ овој расправици једна наша народна несма, то мислимо да је и њен приказ на овом месту еасма оправдан. Ову песму, коју би могли назвати „Краљевић Марко и Шпањуг", забележио је г. писац по певању нар. певача Милована Илије Грљића у Босни. Њени варијанти налазе се у Вука (Срп. нар. песме I. Беч 1841. сгр. 548—551) С. Н. Давидовића (Српске нар. пјесме из Босне. Ианчево 1884. стр. 48 — 50.) и у „Босанској Вили" листу за