Branič

422

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 12.

ћемо сада поменути. Енглеско казнено нраво сматра да не бн ннкако бнло разбојништва, кад би ко истнна отео од некога снлом или претњом, на нрилику, кесу е иовцем, али само ако бп ту кесу с новдем вратио сам по својој вољи и одлуци. А још пре бп се, вели даље енглеско право, такво дело тако ценило онда, кад злочинац ствар, под притиском силе или иретње, не би узео од самог лица, већ само у његовом нрисуству, као што би било на ирилику отеривање стада испред чобанина. Мнслимо да није нужно трошити много речи, па да се докаже, колико је погрешан праван енглеског казненог права, којн је овако ценио како онај иокушај разбојнпштва, тако и овај иовраЛај узете кесе с новцима. Зна се у онште, да та околност, што би какво дело остало само у нокушају, не мења карактеристику нокушаног дела. С тога је погрешно, што је енглеско казнено право било сматрало, да би овде покушај требало да искључи појам разбојништва, на да би дело требало сматратп само као покушај крађе. А још је погрешније, што је за тај иокушај најнре била одређена само новчана казна, јер је тиме дело и сувише благо оцењено на штету п опасност друштвеног живота у држави. У остатом, и кад би требало узети то само као покушај крађе, онет се зна да и код крађе иовраћај украдене ствари у оиште иема таквог утицаја да дело опет не би остало крађом, већ да та околност утиче само на величину казнене одговорности. С тога п иовраћај кесе с новцпма, коју би ко узео силом илг^ иретњом , нпје кадар да дело, које је имало на себи знаке разбојништва, претвори ни у крнвицу каквог мањег облика, а камо ли да дело не би никако било кажњиво. Оволнко је, надамо се, довољно да олакша правнлан поглед на ова дела. За то можемо прећи на осталу садржину наше расправе о овом нредмету. Цео наш доеадањи говор о овом засебном питању смерао је на то, да представн, како енглеско казнено нраво цени дело, у коме би неко употрешш силу или претњу да тек одузме какву кретну ствар. А