Branič

БРОЈ 1 ).

Б Р А Н II Ч.

503

год., те је суд ио таком стаљу ствари досудио имање Раднвојево у наслеђе Јелици жени иок. Јована и туженој Никосавп, као кћери његовој, као једнним тада пријављеннм за наслеђе и пресуда је о томе нзвршеном иостала; а од тога доба (а то је од 1864. г.) Нпкосава Фактички ужива у наслеђе досуђено јој нмање, те тужнтељнца сада нема права на тражење да се њој досуди у наслеђе спорно имање, јер то немају права нп њени уступитељи Савко и Срећко, пошто не 1Г -чсе пресуду, по којој бн онп бнли утврђенн за наследнике с пречпм правом од тужене Никосаве, те да би то своје досуђено право могли пренетп на тужнтељицу (§. 29. грађан. закона), а по §. 867. грађан. законика, пријемник има само онолико права, колико је на њ пренето". Услед жалбе тужитељкине, Касациони Суд ноншптио је горњу пресуду Апелацноног суда, јер Апелац. суд ннје навео закон тш коме бп се губило право на наслеђе, кад се ко небп ради наслеђа пријавио у стечајну масу умрлога, што је требао да учнни по тач. 2. §. Зи-Ј. грађан. иост. Апелациони суд усвојив ову примедбу Касац. Суда, пресудно је опет, да се тужитељка од свог тражења одбије н то из разлога у горњој својој пресуди с тим, да су Срећко и Савко због непријаве за наслеђе по аналогији §. 491. грађан. законика свако право на наслеђе имања свог синовца нок. Радивоја изгубили, и да је Никосава снорно имање законим путем по §. 285 и 28(3. грађан. законика прнбавила. По жалби тужитељкиној, Касационн Суд, поннштпо је ову пресуду Апелационог суда из ових разлога: По §. 491. грађан. законнка, на који се Апелац. суд за основу своје нресуде позива, не губи наследннк право наслеђа, ако се с тражењем не пријави у стечајну масу, на шта впше и не говори о наследницима него о новериоцима масе завештаоца, па ни за повериоце не каже да губе само право тражења у колико би имање у стварп било. На послетку овај закон садржи неки вид застарелости само за права поверплачка, кад се маса исцрпи а не за права наследна; а пошто је застарелост особено оиределење закона, и по томе се не може раепрострети даље и на права, на која се односи, нити кодње подобнју има места, то ни Апелациони суд није могао оснивати своју пресуду на подобију реч. §. 491. грађан. законика. Апелациони суд од 21. Марта 1883. године Бр. 2738. усвојив ове нримедбе Касационог Суда, одобрио је иресуду ирвог суда. Против ове нресуде тужена страна изјавила је жалбу, но Касациони Суд од 8. Јуна 1883. год. Бр. 2243. оснажи горњу пресуду Апелац. Суда(од21. Марта 1883. г. Бр. 2738.) а жалбу одбаци.