Branič
534
БРОЈ 1 5.
XVIII Пресуде судске, изречене на основу решења конзисторијског по §. 100. грађанског законика о издржању женином, не могу се поновити по основу пресуде конзисторијске, којом се брак разводи на штету женину, као криве стране.
Љибнца. жена Жнвоте Шнћа. пз ЈКабара, која раздвојено од . њега живи, иоднела је суду решење конзисторије епархпје београдске, којом јој је у оспову ирпзнато право на издржање за „време трајања брачне парнице," паје тражила, да суд осудп њенога мужа, да јој плаћа издржање по оцени вешгака. По овој тужби еуд је учинио потребно извиђење, те је пресудом својом од 10. Јануара 1885. године, Бр. 2.586., осудпо мужа, да јој плаћа месечно по 61'. динара докле брак траје, коју је прееуду, на жалбу мужа, Еасацпони Суд одобрно решењем својим од 10. Фебруара исте годиие Бр. 557. По тој пресуди, муж је донекле плаКао издржање; но добивши пресуду аиедаторнјске конзисторије од П. Маја 1886. године Бр. 271. којим се брак на штету женину разводп, нехте да јој илаћа издржање до тога дана, које износи суму 450. динара. Услед тога, жена. за обезбеду ове суме, затражи забрану код суда, и муж нагнат забраном, положн новце суду уз тужбу, којом на оенову иресуде апелаторијске конзисторије затражи поновл.ење прес-уде судеке, којом је иа плаћање издржања осуђеи, за то, што је, велн, пресудом аиелаторијском доказано, да је његоважеиа блудница, те је по том основу брак на њену штету разведен, дакле, да она није била „невина" страна, као што је консисторија оним евојим претходним решењем, давиш јој право на издржање, изрекла — забранивши, да јој се положенн новац до решења овога пптањаиздаје. По што је суд по овој тужбн неледио дело, он је решењем својим од 6. Фебруара 1887. године Бр. ЗЈ82 иашао: да има места траженом поновљењу, из ових разлога: 1.. „ што је тражнлац поновљења поднесенпм нцестдама духовнога суда доказао, да је брак пазведен узроком женпнога блуда, на кал ово ова.ко стоји, онда жена нпје „невпна" страна, те да има нраво на издржање но §. 10 ). законика грађанског, веЛ је овде невина стуана муж и оп би ио си.ли наведених закомских ироииса имао иуаво на ужитак из зарале и гшања жениног, акобига она имала и ; и, 2., „што се поднесене пресуде духовнога суда нису могле употребнти у вођењу грађанско парнице за издржање женино, за то, што нису тада ни постојале; а како су оне занакнаду плаћеног издржања по §. 902. законика грађанског од решавајуће важности по тачци 13. §. 426. грађ. поступка, јер страна иовина, као