Branič
514
БРОЈ 15,
а доцније законом Ђерђа I. (већ смо казали, да је владао од, 1714—1727.), казна ее могла подпћп н до седам година заточења , према засебним лакшим или тежим ирпликама, под којима би се извршпло то кажњиво дело. Док на против за велике крађе, које смо такођер напред, обележили, старо енглеско казнено право бпло је прописивало само смртну казну. Истина да је у најстаријем добу, кривпу било дозвољеио да смртну казну замени новцем; али доцније, Хајнрих I. (владао до 1150. годнне) забранно је тај откуп, и узаконио, да за сваку нросту крађу преко 12 шилинга и по томе велику ваља одредити смртну казну вешањем. Историскп подаци сведоче, да се још пре девет стотина година по оној суми од 12. шплинга крађа делила на велику или малу; п да је та вредност покрађе имала онако огроман утицај на велпчпну и сам облик казне. Али ма да тај утпцај вредности на величину и облик казне нма за с;ебе тако давнашње доба, опет су и сами Енглези увиђали, колико је претерано, да се због саме вредности покрађе крађа зове великом, и нарочито да се с' тога казни онако строго. Особито се том утицају вредностн покрађе на онако огромну казну замерало с тога, што се вредност ствари, у течају времена т знатно мењала док међу тим живот човечији остао је тако рећи, таксиран врло ниско, кад се и ранпје и доцније одређивала смртна казна за крађу преко 12. шилинга. Та очевидна неправда о утпцају оволике вредности покрађе на онако страшну казну, као што је смртна казна, била је узроком, те су енглески поротници често изрицали, да покрађа не вреди 12 шплинга само да би кривца сачували од смртне казне. Но то је било само крпарење, које се не може да одобри са гледишта правде и морала; тиме се помаже очито извијање и удал.авање од иетиие. У осталом то је и несигурно, јер се не зна прво, какви ће бити поротници у поједннпм случајима оптужења; а још мање се може знати, да ли ће они да се послуже тим средством за олакшање кривцу. Састав поротника често је био дело случаја. Па да не би живот човечији толико зависио од случаја, то је енглеско