Branič

Н Р А Н 1] Ч.

687

стари Римљанп су чак и децу своју продавали. — Датн у баштнну значи дати породици у имовнну. — Ако породнца није потпуно развнјена (задруга), већ само је у клици (инокоштпиа), томе нпје крив стари законодавац. Он и у једном н у другом случају даје земљу у оаштину, тпто ће рећи. да се н једно н друго по пстом пмовинском начелу управља. У осталом у другатву у којем не влада личност, већ у којем је Фактор н основа породица, нема смнсла тражити право сопственостп. Да је модернн законодавац нотражио у старим српскпм споменнцима право сопствености, неби га натпао. Нашао 6н нешто овоме слнчно, а то је ресиНпт. Но ово има само слнчности са сопственошћу, још није пак ираво соиствености. Нашао би: купљеницу, прћпју. ресиПит. доту и т. д. што све није оаштина. Баштина је главна имовина код старнх Срба (у иочетку није ни било никакве друге имовине сем ове баштине), а купљеница. прћија и т. д. то су имовинскн појмови који су се тек доцније развили (а узгредна и незпатна су пмовина). То су уп])аво изметци од батптнна. Кад се баштина нзметне, онда се она нретвара у купљеницу, прћпју п т. д. Купљеница, нрћија н т. д. но економним законима, којн српскнм животом владаху, брзо се опет нретвараху у баштину. — Прћцја п нрћнјање то је у срнској породицн веома омрзнуто, н онај ко.јн се много таквпм стварима бави, тај се обпчно нз задруге избацује н одељује. Но кад у старим споменнцима нема нрава сопствености, пма ли у модерном закону ирава баштнног ? Има н помиње се шупља реч баштина. — којој модернн законодаван нп смисао незна — а права баштнног нема. Јер: {§. 211) ,,Све ствари, добра п нрава, која Србину нринадлеже, јесу његова својпна нлп соиственост , које ће рећи. да је свакн Србпн савршени госнодар од својнх добара, тако да је он властан, ова ио својој вољи ужнватп, с њпма но вољи располагатп, и свакога отуда нскључити, наравно ио проиису за кона. — (§. 476) „Све нмање бнло оно од нредака наслеђено нли прибављено н стечено сматра се као соиственост, с којом сваки раснолагати може но евојој вол.и". — По овим ттараграФима сва имовина је иретворена и претонљена у сопственост, сматра се за сопственост, с тога о баштини не може бпти речп. — Ово важп такође за задругу. Јер: (§ 522) „Све што коме у задружној смесп нрпнадлежи, бнло главно, бпло дрпплођено, поновљено или сгечено сматра се као соиственост,