Branič

јБРОЈ 20.

Б Р А Н 11 Ч.

675

Па ако смо успели, да у овој расправи дамо матерпјала, који би могао послужпти за такав обрт у нашем данашњем казненом ираву, — онда можемо ову расправу да завршимо с осећајем неког задовољства. Јер се у таквом случају смемо надати признању, да смо урадили бар нешто, што може да олакша судбу оних бедника, које зао удес или њихова во/г.а моасе да доведе на оптужннчку клупу, али које ирп свем том не треба са свпм лишити наде, да ће се и према њима поступати човечно, хуманитарно.

ПОГЛЕДАЈШ0 ОПЕТ ШАЛЗ НЛ. НШЕ ШНЕНЕ ЗЛВОДЕ. 0 нашим казненим заводнма прилично је до сад доста писано, разбпрано и мишљено, и доста је добро н нисано и мишљено, али нри свем том сама ствар стоји готово све на једној истој тачци. Она је још све једнако у неодређеном почетку. Оно нешто мало, што је негда започето, ту је н застало. И у опште може се рећи, да се према времену, према утрошеном државном новцу и према толикој радној снази ништа значајнога у корист саме стварп није нн учинило. Све нешто •отуд, одовуд, пише се, мисли се, испитује се, предлаже се, па ппак после свеколпког маниФеетовања добре и најбоље воље, најзад опет одјекне из груди мислећих иатриота: епа шта знамо, не може се, нема се сучим, има толиких иречих потреба и т. д. Ту изреку: пма пречих потреба,биће већ скоро 20 година како слушамо, и цела је истина, да она негато доказује али по несрећи, слабо и готово ништа не извињава, јер кад се једном од признате и изречене потребе за уређење наших казнених завода нп за толики низ година не може доћи на ред од пречих потреба, онда ко зна, кад ће у држави те прече нотребе престати, па да у нас уређење апсана дођена дневнп ред. Међутим време и наш соцпјални развој не чека нас. Оно и то чини, те нам се и апсане из дана у дан, с године на годину, све впше и више пуне. Брнге и терета за државу нарочито за њену благајну све впше и више, а нужног рационалног олакшања за исту — благајну — по све слабог и