Branič

«74

оваквом свом благородству, зауставе на путу цшшлизације. Да није српеки иарод вековима живио иод дивљачким притиском Турака, његово би ее казнено законодаветво зацело и данас могло мерити са казненпм законодавством осталих образованих народа, јер није могуће да народ, који је пре толико векова заузимао нрво место у казненом законодавству оног доба, не би и данас био достојан представник образованости п човечности, да се ие би н данас то огледало у његовом казненом законодавству. Ну кад је зао удес хтео те је српеко казнено законодавство, са пропашћу српске државе г морало векове да иреживи у нерадљи, докле су казнена законодавства осталих цивилизованих народа корачала иутем напретка — онда је у толико внше дужан садашњи нараштај КраЈБевиие Србије да дивовским корацпма граби да евоје данашње казиено законодавство стави на нсту висину, на којо.ј су казнена законодавства осталих образованих иарода. То је истина огромна, али зато и часна дужност садањег нараштаја сриског. Мн данас истпна морамо да извршимо сплних напрезан>а да не би изостали иза других цивплизованпх иарода, који нису имали онакве сметње, као оно ми, у своме наиредовању и цивилизацији. Али кад је наше старо казнено законодавство још пре толнко векова могло не само да буде равно казненом законодавству других народа оног доба, већ и да етоји над њима, — не смемо ни ми данас остати ннже. Да бн се колико-толико нрииомогло, те да наше данашње казнено ираво може статн упоредо са казненим нравом осгалих цивилизованих народа, — то је ииачвало ову нашу раснраву. Она је, до душе, еувише специјална, јер се бавн еамо једним иитањем, с начелима о крађи, па и то само но енглеском казненом ираву. Али ми смо се при свем том трудили да у њој изнесемо начела, која данашња наука у оиште о овом иитању заступа као најбоља и најблагородиија; смерали смо да овој расправи дадемо карактер онштег значаја. А у таквом облику ми држимо да и оваква, н ако само специјална расправа, мОже да послужп општсј цељи за бОљитком на пољу казненог ирава.