Branič

Б Р А Н И Ч

он баш за то п казни, што је туђу ствар себн присвојио и нма ирава да с њом раснолаже како он хоће, и с-ва корист отуда принета припада њему — крадљивцу — а не покраденоме или коме другоме; па дакле и у овоме случају онај интерес у 60 дук. цес. који .је добијен од оних украдених 100 дук. цес. има припасти крадљпвцу. Да бп ово било још јасније нзносим један пример: кад би крадљивац био одмах ухваКен док још није дао новце под интерес, да ли би покрађени имао право на већу накнаду него само на 100 дук. цес. ? — Разуме се, да не би имао право. Па кад то право нпје имао одд^ах по свршеној крађи, откуд га иосле може имати и како би се та.ј начин нрибављања могао назвати 'по закону, кад бн он следовао после извршене крађе. Што се тиче другог питања за украдено и прерађено зрно брплпјанта, важп потпуно горњи одговор на прво питање; јер онај иринцпп закона, да се накнадом штете иовјлхћа ствар у ирвобмпно стање захтева то, да се покраденом накнади номинална вредност украдене ствари, која .је овде у 100 дук. ц. и та се вредност у погледу накнаде има сматрати онако исто, као да .је крадљивац кунно ствар, јер кад он ту вредност накнади покраденом. он има права, да са ствари ради шта хоће, и све корасти, које та ствар принесе, припадају њ-му а не покраденоме. II овде један иример. Лопов украде коња, и сакрије га негде у девето село, деђе за то под суд и буде осуђен на казну и да плати покраденоме по ироцени за коња 20 дук. цес. Пошто лопов изиђе из затвора, он узме себи тог истог коња, служи се са њиме, н шта више дотера га тако негом, да му дају за њега 50 дук. цес., и то све покрадени гледа очима н не сме да му дирне коња, и ако је овај крађом дошао до њега, јер досуђеном накнадом у 20 дук. ц. сматра се да му је коњ исплаћен п тиме одмах престао бити његова својина. Што се тпче трећег питања. оно стоји мало друкчије, али у резултату биће слично. Оно што се Петар послужио лажнпм иотписима Павла н Јована, и на њнхов кредит добио 600 дук. цр<\ па на тој суми иосле добио 300 дук, ц. зарадом. такво дело не може за собом доносити ни кривнчнјЈ ни грађанскц одговорносг Петрову, пошто је Петар о року меничном исплатио дуг заводу и на тај начин ннје ничије право повредио. а много мање Павлово н Јованово; а кад нема повреде права, онда не може бпти ни речи о на,кнади пггете. Ове што би Павле и Јован могли навести против Петра било бп то, да им је он затворио кредит код истог за-