Branič

БРОЈ О

Б Р А Н И Ч

137

да се спрема практично, треба му у најмању руку 5 год. док дође до прве судијске мате то су 20, и док од ове дође до највеће од 4000 динара треба му 15 то су свега 35 година; док у другим неким струкама држакне службе, чиновШ')К један са много мање спреме. може за пет-шест година да дође и до 5000 дгшара годишње плате. То значи да законгдавац тражи од судије више Илучне сиреме, него од осталих чиновника, а даје му мање плате, него оннма који су мање сиремни; или другим речма: већу спрему јевтиније а мању спрему скупље плаћа! Ако овако и даље остане, неће никакво чудо бити, кад се једне године нађу све одабраније иравничке снаге у другим струкама државне службе, или у другим боље награђеним занимањима, а судска струка остане на самим иабирцима. Ако се и у чему држави раскошлук дозволити може, то заиста ионајпре у плати судија. Ако је законодавство од 1881 год. хтело штедњу, боље би учинило да је уштедило број судија а не њихову плату. Ми тражимо много, а дајемо мало: хтели бисмо, да досуђивање правде остане у свој својој моралној чистоти, хтели бисмо да сваки, велики и мали, богат и спрома, пред столицом судије само неумитну правду нађе, а овамо нисмо се иобринули, да судију и с материјалне стране> тако обезбедимо, да му ни на ум не дође да свој свети нозив погази. Право је казао један непознати нам писац о државној служби још 1859 године, да „корупција ма које класе чиновника само црне последице за државу имати може; но ништа није од црњег уплива на државу. него кад кроз њу страшни глас ирође, да се у њој правда купује и иродаје." 1 ) И заиста, ако хоћем;о правду сигурним рукама да поверимо, онда треба да судију и морално и материјално у најнезависније и најодличније стање поставимо, јер га само тиме можемо над сваким искушењем узвисити. Оно истина је, да се и код богаства налази доста пута несавесне користољубпвости; али то су само изузеци. У да-

т ) Државна елужба и државне слуге, у Бечу 1859 год