Branič

Б Р А II II Ч

БРОЈ 7

познат дотадашњн х]Л ав живот — коме и ио чему иозиат? — и т.д. сам<> не ио једном, иего по два тако ништавнја основа. узима се лнце на крививдп исипт п притвара се; па био тај ирс тс.га обеаежен судском пресудом крпвпчпом нлн не био, ма пре тога био одлнчан у свему. Па још а-со пслединку падце на Иамет сретна мнсао: уроле "Оаа везаг. но са њн.ие натезаг." — ако пследппк каже да је слаба апсана (§ 140\ ето п окова свакоме без• разлике. А у пас мало п има тврдпх апсана. Има срезова којп немају нп своје среске куће. Може бнтп. проннсн у нашем кривнчном поступку. нпеу овако наклопп тлачењу слободе, али мп не можемо наћи да је другојаче. Некп веле: пе могу се за свашта ироппсатн нравпла; не треба да тонемо у канунетику — набрајање како у коме случа ју да се радн; — мора се но нешто оставптн и на душу чиновницп.ма; због неваљалих зудп, нарочпто због лоиова. не треба везатп руке чпновницима — врншоцпма закона. Лепо. нисмо ни мн баш тако строги; н мн смо за то,. да се чиете неваљалства. Али казали смо наиред. да је прнродна слобода узрок евнма ненравдама : те управо за њу важи народна изрека: „ боље поиа вежт, но са њиме натезат." Свакоме, иа н вршноцима закона, ноставитн границе законом. Јер докле се ко не жигоше крпвичном пресудом, сви смо нред законом равнн, дотле нпкога не можемо сматратн лоповом нп иначе хрђавпм човеком. Мнење се код нас сваки час окреће. Ко је живио п жпви но мањнм местпма п у неносредном доднру еа народом, зна како се за час о иеком ироиесе зао глас, и како се сутра дан то понравља; јер је неко слагао. Обнчно се каже: „нпје петина. слагалн људн"... А ко ј е иресудом жигосан, па на њега падне сумња за нову крнвпцу, то је нешто друго, за то нма јасна пропнса у закону. Никоме, дакле, у слободној земљн, ништа на сопствену памет, нп вољу; него све по закону, што је впше могуће јасно и иравично наиисаном!