Branič

БРО.Г 7

Г) Р А Т! 11 Ч

199

жнвн по нашој. Незавиена од нае. животнља бнра меето свога мира и уређује га: биЈза еебп храну, лови хптрином човека н стара ее ва своје мале. Ово је. код жнвотин,а, већ знак ггриродне — физичие слободе , па н знак наклоноети моралној слободи. на пр. вернос иса. срчанос коња, нонос лава и прпл.ежаље пчеле. Само што се ова животињска слобода не нокреће математичком нли механнчком иотребом, него но осећајнма. жељама, страху. Мећутнм човек се уздиже до самосталне радње: код човека тек сасвим се развија лорална н духовна слобода. као код лпца, а са тим уједно и самоусавршавање п одговорнос. Расиознавање добра од зла. истнне од заблуде, тек код човека добија свој решавајући значај. Тек услед ове више слободе воље п духа. може се човек боритп против силе прпродног нагоиа. и. на засебан начпн. образовати лични жнвот. Ово, што не верујемо да когод може предругојачитн, тврди да је Бог човека одредио за најодличнпје створење: а то не може битн без слободе. Бог је свет н човека створно како треба, са способностпма за уеавршгвање п самоопредељаваље, т. ј. да сам себи одређује шта ће предузимати и како усавршавати се у свему, па и односно уређнвања своје привремене земаљске државе: а у осталом, Бог је оставио да сваком судп по заслузп у „вечном царству"' своме. Остављен ова];о на слободу, а са својствима која га одликују од свију животиња, човек је занемарно божју вољу, па је својој дао тестпр... Сетпмо се Адамовог раја! Тако сз прнродна слобода појавила код човека као самољубље, самоодржање, самовоља, воља јачега, те су једни посталп господари, а другп робље — стока репата и куса... Сетимо се Сиракузе, Рима старог п оних силника новијих времена, који грмљаху: „Сваки грађанин у мојој држави, то је дрво у моме забрану: а које дрво мени жира не да, ја ћу га секиром. Тако су се заметнуле љуте п крваве борбе, отимања, убијања и разне друге, како мн данас кажемо, недаће. Сваки