Branič

БРОЈ 7

Б 1> А Н И Ч

трговачке и иетрговачке нослове, значи: да један иосао, који је предузео трговац у интересу своје трговине, треба сматрати за трговачки, и ако не би у себи сједињавао све оне карактерне знаке, о којима је било говора приликом објашњења т. 1. §. 17. устројства. Законодавац усвојио је ову ндеју у закону. У т. 1. §. 17. и §. 16. устројства, оглашава за трговачке све обвезе између трговаца, занатлпја и банкара. Но ова и сувише општа одредба, ограничена је т. 2. §. 19. но којој, не ематрају се за трговачке послове куповнне које врше трговци за своје личне и кућевне потребе. По томе, кад лебар купи буре вина од винарског трговца за своју кућсвну нотребу, онда то није трговачка куповина. Приликом кад је ])ађен Француски трговачкн законпк, врло је добро примећено, да треба комбииирати горње прописе (т.ј. проппсе т. 2. §. 17, §. 16. и §. 19), иа ће се доћи до овог закључка, да је законодавац горњим прописима хтео ово казати: да су обвезе, између трговаца, трговачке, ако се тичу њихове трговпне. Но да ш се због овога треба у опште допуститп теорија споредности п поставити за правило: да је сваки посао пли обвеза, коју је предузео трговац за своју трговпну, тим самим трговачкп посао или обвеза? Поетоје два снстема. По првом спстему, не може се допустити за правило, да је сваки иосао (радња илп обвеза), трговачки, кад је исти предузео трговац за своју трговпну. Ово за то, шго у закону нигде није постављено ово начело. По другом систему може. Ако би се усвојио први систем. онда се не би могло датн рационално тумачење §§. 16. 17.п 19. устројства. У т. 2. §. 17. изречено је правило: да се све обвезе између трговца и трговца сматрају за трговачке. ако се не докаже, да нису учинене зоог трговине. За што бн законодавац постављао ово правило у закону. Ако се хоће од речн до речи да иримене прониси §§. 16. 17. и т. 2. §. 19, онда би се у исто време нерационално раширавао и ограннчавао трговачкп карактер поједннпх послова. Све