Branič

БРОЈ 9

Б Р А И И Ч

Но тужени нису иризнали тужилачкој маси право на деобу, ни по основу наслеђа шг задружности', зато ; што је иок. Милета још за живота очева био одељен, нре 20 годпна, и у томе етању и живио; што је он умро нре свога оца Стојана; и најзад и зато, штојемаси застарело право на деобу по § 505 грађ. зак. за доказ чега позвали еу се на сведоке. ГГрема овоме и исшггу заклетих сведока суд алекспначки нађе: „Да је тужилачка страна прпзнала, даје нок. Милета, чнја маса овим с-пором тражн деобу, умро пре свога оца пок. Стојана — § 180, 185, тач. 4 гр. пост. А по § 394 грађ. зак. нраво на наслеђе по законом реду задобија се тек по смрти сво.јинара имања, које се има наследити, према чему деца пок. Милете, а по § 399 истог закона по праву представљања, наследила би део свога оца само у томе случају, да је нок. Милета надживио свога оца Стојана. јер би пок. Милета тек у томе случају задобио ираво наслеђа, но ком би га по смрти његовој њетова деца у паслеђу могла представљатн. И како тај случај овде није, већ се доказује, да је Милета пре оца умро, деца пок. Милете у основу немају права на наслеђе нмања сиорног, па сљедствено ни на деобу" — па зато и пресуди: да се тужилачка маса одбије од тражења. Апелациони суд по незадовољству тужилачке стране нађе: „Да је нрвоетепени суд у побуди своје пресуде погрешно узео, да би по § 39У грађ. зак. Перса и Милентија ћери нок. Милете, а унуке пок. Стојана, по праву представљања имале право наслеђа на део свога оца Милете, да је свога оца Стојана надживео; јер према наведеном §-фу само унучад мушка без оца заоставша при наслеђу представљају оца свога и добијају његов део — што овде није тај елучај, јер су Милетине ћери Перса и Милентија унуке пок. Стојану, према чему нема места на примсни § 394 грађ. зак. накојп се првостепени суд позива пошто се овде тражи деоба имања пок. Стојана, а о деоби имања не може ни бити говора кад тужитељна страна нема по наведеноме права на наслеђе" — па са том исправком и одобри пресуду првога суда. Но Касациони суд по жалби тужилачке стране у своме Ш оделењу 18 Децембра пр. год. Бр. 4444 нађе да ова пресуда Апелационог суда не одговара закону, јер „Исправљајући првостепену пресуду од 19Маја 1887 г. Бр. 4497 у погрешној примени § 394 грађ. закона, Апелациони суд горњом својом пресудом учинио је и сам погрешку у томе: што је применом § 399 грађ. зак. на спорни случај, право иредстављања ограничио искључпво на „мушку унучад " губећи из внда одредбу § 400 грађ. за