Branič

ЕРОЈ 9

Б Р А Н И Ч

289

браћај скопчан са ванредном опасношћу. ЈКелезница са великом снагом и ванредном брзином покреће на своме обележеном путу велику тежину. Та ванредна снага и брзина не дају човеку довољно ни могућности ни присебности да се сам сачува од несреће, а не дају увек могућности ни управљачу, да заустављањем покренутих кола опасност отклони. Ова особина постоји код сваке железнице, која се по шинама креће. само што опасност свакада расте са брзпном кретања. Према томе у појам железнице, на коју се може нрименути овај закон, спада свака железница која се покреће по положеним шинама, без разлике да ли су шине намештене на земљиној иовршини или испод или изнад земље, да ли се железница креће помоћу парне, електричне, коњске или људске снаге илп падом земљишта, или ветром или уз припомоћ гвоздених једека и зупчаних точкова. Немачки правни писци подељени су п у мпшљењу, да ли железннца, којој ннје цељ да редовно врши пренос путника и робе, подлежи одредбама овог закона. Они наводе разне нримере у потврду свог мишљења, као на ир. да се на железницу која постоји за то, да по кад-кад на неком кратком одстојању вози публику ради шетње, ме може примењивати овај закон. То је мишлење нарочнто у Немачкој заступао Генумер немачки држав. тужилац и правни писац. Његови назорн усвојени су били у немачким судовима све до 1885 године, када се близу Берлпна при једном возу за шетњу десила велика несрећа, услед које је погинуло преко стотина људи. Тада се и јавно мњење а и правнички свет окомио противу Генумеровог мншљења и данас немачки судови примењују овај закон п на оне железнице, које публику возе у шетњу. Још се једно спорно нитање појавило међу нравницима оних држава, где је железнички саобраћај јако развијен. То енорно питање поникло је из речи: железница, сћегшп <1е !'ег. Екепћаћп. У закону се иомиње реч железница, а то претпоставља, веле неки правници, да точкови којима се ово поетројење креће и шине по којима се точкови крећу, морају