Branič

36&

б р а и и ч

бро.т 11 и 12

4-о Акцептаппја ин.је пуноважна, ако је реч „нримљена'' нанпеана руком некога другог а не акцептантовом, н 5-о Меница па којој је реч ..примл>епа"' лаииеао когод другп ннштава је. Јер : аа,. § 92 трг. зак. за битноет акцепта нахтева да акцеитант уз потпие евој. руком ево.јом етавп н реч ,,пј )имл>ена" (Првостеиени суд и Лпелациони . бб., ^ XI оглашава меиииу за неважећу иа којој нема којега битлог захтева (Ирвостеиени еуд). Као што се впдп иаше нравосуНе .је, оиако како је изнесеио у паведеним решењима опште ссдннце Касационог суда, нотпуна противлост и правосуНу п теорији о мен. нраву даиапш.их образованпх земал.а. ири евем том што је паш § 92, § 81 а с малим нзузетком н $ 8<> трг. законика превод одговарајукнх чланова '1>ралцееког трг. закоиика. Остуиање ово. у колшсо ее нпдп пз разлога изнесених, основано је једино на ненраг.илном схватаи>у зпачаја. што га има реч иримљена. 11х>ј ее прндаје сваколика вредноет: ола се сматра као еадржина, као суштаственп састојак меп. обвезе: оиа одређује не само квалитет, него и квантитет меничне обвезе: она је чак битни састојак и џовора о издању менице, а не само уговора о акцентацији; она је толико важна, да од њеног иостојања завиеи и кредност дотпчног мен. иисмена! Речју. она је све ц сва. те се према томс њен недостатак не може пи заменити доказом ни понунити туђом руком. — јер закон тражи, вели ее у нресудн, да јс акцептант сам својом руком напише! Сматра,]ући да би бпло издишно иобијати разлоге иод а. б, в, да би оборили макеимс иод 2, п и 4, што би то значило понавл.ати све оно, о чему смо доеад говорили : ми ћемо на овом меету у нрилог досадањег излагања а на супрот разлогу под в.) додати само то, да се и без речи „примљена~ може из еамог котниса одредити вредност (квантитет) акцептоване обвезе. Јер, шта друго може и значити потнис акцентантов ако не то. да је овај потпиеујући сс на уоби-