Branič

446

б р а н ii ч

број 13 и 14

зивање невиности у кривичним делима божијим судом или судбином, метањем руке у кључалу воду, или ношењем усијаног железа с врата црквених до на часну трпезу. На овом месту у чл. 25 Душанова законика, она казује сасвим другу мисао. У некојим нашим споменицима налазимо наредбу за ослобођавање црквених подложника од дужности „котла", у реду ослобођавања од осталих дажбина, и великих и малих работа, које они подносаху заједнички. У другима одредба о <(Котлу" истог зиачења, стоји у средини прописа што се односе на суђења и судске глобе, дакле као и у овом члану. «И освободи их ц&рство ми од ириселице и димнине; и бир(а) и соке; и иок(лис)&ра и исара, и иозоба. и ионоса, и номистра, и травнине, и градежа кога либо, и града зиданија; и котла да им нест. п (Диплома Цара Душана цркви св. Богородице код Габрова од 21 маја око год. 1350.) џИ када се ире сами људије црковни, да им никто не суди разве игуман; а што се ире са инеми људми за вражду, за земљу, за коњ, за ировод, да иду иред цара; а за ине судове иред митроиолита и иред игумна. — II котла архангеловем људем да нест са инеми жуиљани, разве међу собом ва Архангеле. И где либо буде суд, глоба да је цркви " (Хрисовуља Душанова цркви св. Архангела Михаила и Гаврила код Призрена). Према својој употреби у оба наведена споменика, а разликујући се од садржине чл. 215 и 216 Душанова Законика ова реч очевидно казује исту мисао коју заступа и чл. 25 Душанова Законика. Увиђавно је да на овом месту не значи нити може значити доказивање божијим судом , или тако звану „мазију", која беше у нашем народу у обичају и у само Кара-Ђорђево доба, као врста правног доказа у кривичним делима. 1 ) У оба случаја о „котлу" реч ] ) Из тога доба В. Караџић именује ову двојнцу Панту Стаменића из ТршиНа у Јадру, и Митра ТуФекџију из Мојковића у Рађевнни који од мазије осташе онакажени (Речник стр. 341). Од осуде Карађорђеве да вади мазију, абог неких попаљених сена што не беше његово дело, избегао је стари Милутин Гарашанин. јунак из времена српских орајкора, одметањем у хајдуке. Кнеж. Србија стр. 9 6.