Branič

526 Б Р А Н И Ч БРОЈ 15 и 16

и некажњени, и а ко оишти основи ирава, и иравице захтевају, да се они неизоставно ка зне. Али се узима да је боље, ла се појединцу такав случај среће и жртвује, но да се он изда на суђење страним судовима." *) Но о каквом случају среће не би могло бити ни говора онда, кад би се све државе сматрале солидарнима у борби против злочина и порока, што бн при нормалним приликама требало ио себи да се разуме. А «кад се уз то узме на ум, да народи највеће и најнежније осетљивости за свој народносни понос и за заштиту својих подаиика, као Римљани, Инглези, Северо -х \меричани и Французи под Наполеоном I нису у издавању сопствен ?х подапика гледали иовреду ни једног од тога двога; ))2 ) кад се даље помисли на то, да дужност заштите већ по себи отпада, кад се кривац ухвати на земљишту повређене државе, против чега преставници државнога права немају ништа да примете, онда се нама чини, да су све ове замерке без икаквог оправдања ; оне немају у себи никакве логичне основе и никако нису подесне за научна извођења. На лепи Гетеов стих: » \\ т о ВеотШе Гећ1еп Ба а^еШ ет ЛУог!; гиг гесћ<:еп 2еИ; атсћ ет " потсећа нас извођење Италијанца М. Пескатора., који у опасности, да га основи хладне и озбиљне науке не издаду, у појетски патос прелази, трудећи се, да нас следећим поређењем за своје мишљење задобије. «Када у обичним случајевима, вели он, судски или полициски чиновник, пошто каквог злочинца пронађе и ухвати, преда овога суду на суђење, и овај буде осуђен и кажњен, онда се јавно мњење тиме осећа умирено и задовољено. Но ако би у недоотатку државног слуге каква изопачена мати узела на се дужност потказивача и тужитеља, и свог рођеног сина судији, а тако можда и џелату иредала, онда

1 ) В1ип18сћН С. Баз тос!егпе Уо1кеггесћ1 с!ег С1УЈНз1г1еп 8^аа1еп. КбгсШп^еп 1872 страна 231. - 2 ) ^аттазс!г 1. ск. 419 сравни Кегп, Сптта1гесћ1; <1ег Кбшег стр. 174.