Branič

број 1 5 и 16

Б Р А Н И Ч

ном, и ако га је земаљска царска влада сматрала на основу § 9-ог закона од 8 Јануара 1873 о поданицима царских земаља као Немца. Спор је био још већма нооштрен тиме, што је Мертен, пошто је тражење његовог издавања деФинитивно одбијено, и он доцније оптужен пред луксенбуршким судом, од овога на основу закона од 4 Јулија 1845 «8иг 1а роигзиПе с1ез сгпнез е1; <1еШ8 сотгшб а ГЕкгапдег раг 1е Еоихетћоиг^еохз 51 од сваке казне ослобођен, пошто његово дело није било наперено 1'ротив приватне личности већ против државе, а закон за овакав случај нема никаквог опредељења. 1 ) Поред многих других интересантних случајева ми наводимо овде још следећи: Неки Енглез, по имену Вилзон ггокрао је циришку пошту са сумом од 50.000 динара, и за тим побегао у Енглеску. Тамо је остао некажњен. јер иротив њега у Енглесној није могла бити поведена кривична истрага, а издати га такођер нису могли, јер о томе није било никаква уговора.."'') Како Мертен тако и Вилзон познавали су врло добро законе земаља, у којима су своја недела починили, и обојици је пошло за руком, да избегну заслужену казну, јер се обојица брањаху начелом неиздавања сопствених поданика. II наука се ипак држи чврсто овога начела. «Наше државе, вели Гајер, 3 ) имају као културне оашти иозив и оашту дужност, да свим средствима стају на пут злочину, као елементу, који иде против сваког напретка." Па ипак ни ова општа дужност није у стању, да овога, иначе духовитог и напредног писца од постојећих предрасуда ослободи ; на крају крајева изјашњује се и он против издавања сопствених поданика, наводећи при том све оне разлоге, које су и његови претходници наводили, бзз и једног новог. Горе већ наведени примери су најбољи доказ за то, како је површно и управо ништаво следеће Пренсово раз-

Ј ) ^ашшазсћ, АизНеГегип^ерШсћ!. стр. 402 — 3. 2 ) МагЂт. 1. сН. стр. 51. 3 ) 1. сН. стр. 110.