Branič

530

в р а н и ч

број 15 и 1 &

када је у туђинству окривљени учинио дело, за које наша држава не прописује никакву казну. Ако би ми у таквом случају издали нашег поданика судовима стране државе, то би онда такав ноступак у њиховим очима значио : «конфликт цивилизација" и тиме би се поништавало најглавније начело казненог права! *) По нашем мишљењу не би ту од поништавања казненог права ни речи било. На против : то би значило одржати га и створити му нужну пошту. Следећи пример ће нашу мисао још боље расветлити. Поданик једне државе, која нема морских лађа, па према томе ни законодавства, које би се на ове и на службу на њима односило, учини, пошто је дуго у служби какве поморске државе, на њеним лађама стајао, известан злочин, за који његова отаџбина нема никакве казне, и побегне у ову пре, но што се против њега у поменутој држави почела водити истрага. Пре но што се решио да изврши злочин, промислио је он добро, како ће и на који начин доспети у своју отаџбину, те да се тако спасе казне, коју је потпуно заслужио, и за коју је знао, да би га постигла, чим би га на земљишту повређене државе ухватили. И ако у свим појединостима у његову кривицу уверена, његова га отаџбина не може казнити, јер она за то нема законског ослонца, а по данашњем општем ^ржању издати га не сме. Но до каквих апсурдности и смешности може довести начело неиздавања сопствених поданика, види се најбоље из следећег случаја : Пеки Луксенбуржанин, по имену Мертен, који је био ступио у Елзас-лотриншку службу, починио је у току своје службе извесне утаје и преваре, па кад су ствари почеле избијати на површину, побегао у своју отаџбину. Немачка је захтевала, да се он изда на суђење њеним судовима, но тај захтев је луксенбуршки државни тужилац одбио с иогледом на то, да је Мертен, који је с пристанком луксенбуршке владе ступио у службу царских земаља по чл. 17 грађанског законика насупрот овом одношају остао Луксенбуржани-

г ) Рппз. 1. сН стр. 85