Branič

734

Б Р А Н И Ч

број 21 и 22

Први и најстарији иисани изворник нашег права, из кога можемо црпети материјал за ову ствар, то је Законик цара Душана, који је донесен на сабору у Скопљу 1349 године.') Мм смо пажљиво проучили садржину овог законика, за који се с правом може рећи да је био хуманитарнији не само од многих сувременика својих, него и од оних који су касније од њега света угледали. Али на жалост ми нисмо били у стању да нађемо у њему тачна и јаска определења односно кривичне процедуре, јер је овај део његов, који је најважнији за нас, најнеиотиуније израђен. Из Душановог Законика видимо јасно која су се само дела за казнима сматрала и какве су казне биле одређене за таква дела. Али начин ислеђења таквих дела није у њему изложен, па нема јасних прописа ни о томе која су се дела истраживала по тужби приватној а која опет од стране саме државне власти, какве су личности за судије постављане биле, колико је судија потребно било за састав суда и изрицање правде, каква су доказна срества постојала, каква је била процедура пре суђења а каква при самом суђењу, је ли било какве више судске власти којој би се изјављивале жалбе против одлука «обласних п судова и т. д. Томе је узрок може бити, што Душанов Законик није ни до данас пронађен у ориђиналу и нема га у целости. Према нашем проучавању овог законика, — који је без сумње први у монархијама јевропским прокламовао начело : да је закон највиша воља којој се мора покоравати и сам цар, — изгледа нам врло вероватно, управо сигурно, да су сва тежа казнима дела — злочине — истраживале саме државне власти по к званичној дужности. к Као доказ томе могли би навести више његових прописа. Али ми ћемо се у томе ограничити само на ове одредбе његове: на чланове 44 3 и 444 који говоре о недозвољеА ) Ми имамо пред собом последње издање овог законика од г. Ст. Новаковића у 1870 год. и њиме се у овој прилици елужимо.