Branič

736

б р а н и ч

број 21 и 22

у чл. 213, још само неке незнатне трагове у Зак. Душановом, а на име у чл. 215 и 216укојима је реч о доказивању судбином т. ј. кључалом водом и усијаним гвожђем, и ако је први т. ј. 215 чл. тако нејасно стилизован да се из њега не види за какве је случајеве и дела ово доказно срество било прописано. У осталом овај доказ среством ватре и вреле воде проналазак је и својина средњега века, и био је усвојен од свију законодаваца тога доба. У Душановом Законику, као што смо већ напред напоменули, не види се нигде да је осим «обласних а судова било још каквих виших судова којима би се могла изјављивати жалба. У чл. 217 и 218 стоји истина, да ће сваки сужник бити ослобођен од казне који из тамнице побегне у патријархов или царски двор, али ово се сматрало више као азил или милост, а не као какво гаравко срество. Обичај или право азила — уточишта — унео је Душан у свој Законик као старину, која је још код Грка и Римљана постојала. У Зак. Душановом налазимо и чл. 20 којим заводи пороту. Ту се вели, да ће се порота образовати према важности посла или ствари из 24, 12и6лица. Осим тога у чл. 20 каже се за иоротнике и ово: «И тизи поротници дд несг( еолвну никогј оумирити, рлзк! шпрдкит« иди шкрикити," али из тога, па ни из осталих његових прописа, ми не можемо да изведемо сигуран закључак, да је поротабила надлежна оеим грађ&нских иза кривичне ств&ри, и ако има писаца који противно тврде.') Осим овог закона, који је у старој држави нашој важио од Душана па до нропасти њене, ми немамо ника,квих других иисаних закона од доцнијих владалаца наших, из којих би могли да прмберемо потребне податке о нашој старој кривичној ироцедури. Кад је услед навале турске пропала држава српска — 1459 г. 2 ) — онда је, разуме се по себи, престао важити

1 ) Г. II. Савић у свом спису (( Тсорија крив. доказа, )} стр. 55. 2 ) Овде писац мисли пропаст српске државе под деспотидом Јеленом, удовом Лазара Ђурђевића, кад је Мухамед сасвнм покорио Србију под турску власт. Ур.