Branič

784

в р а н и ч

број 2о и 24

на §§ 33 и 865 зак. грађ. да је адвокатско право лично право које заједно шњим ишчезава, јер ови прописи везују то лично право за приватне одношаје као: право пенсије ирава Фамилијарна, право употребе или уживања. Грешећи у томе ови правници даље погађају, кад веле, да, адвокат из закона од 1862 и 1865 не губи то право оставком пошто је он ту радњу упражњавао и но закону од 1862 и по допуни од 1871 год.; да он то право само пресудом може изгубити кад наступе узроци који га недостојним за тај положај чине, нарочито, што закон нигде није изречан: да се то право оставком на свагда губш Правници, који веле да правозаступничка радња не пада у „стечена права» овако о том резонишу: закон о правозаступницима припада административном праву. Административно је право огранак јавног права. Када општи интерес захтева какву измену у законима ове врсте, онда ти закони могу наређиватн сасвим друкче од старог закона не обзирући се ни у колико ни на одношаје ни на дела задобијена по старом закону. Пошто закон у општем интересу може тражити већу правну способност, то са тога погледа и интереса може способност из старог закона модиФиковати не обзирући се ни у колико на способност која је по старом закону важила, дакле, може ту способност са свим и уништити. Резоновање ових правника довде је с тачке теориске правилно, јер одиста у иауци је начисто: да правна способност није јив диаебШнп већ пада у тако звани с( ји8 рићИсшп," те за то да не долази под заштиту начела «закон нема повратне снаге." Овиправници сваћајући добро ово питање с тачке теориске, греше у томе што веле, да адвокат из закона од 1862 давши оставку на ту радњу, ову сасвим губи пошто не може да. покаже своју Факултетску спрему, који је услов нужан по допуни од 1871 г.; греше и у томе кад они право адвоката идентиФикују са звањем једнога судије који није свршио правне науке, и који кад изиђе из тога положаја не може, веле, више то звање обновити по закону о судијама.