Branič

31

појачани иду заједно једној истој метп, коју за данас представља парламентарна влада. По етимолошком значењу представнички систем одмах буди у нама појам о некоме који некога представља, заступа и у његово име и у место њега врши извесне послове. По спољашности тога заступништва изгледа нам, да је то прави уговор о пуномоћству, по што видимо на једној страни пуномоћника а на другој властодавца. Међу тим, ако се из ближе загледа у ствар, види се, да то није обичан уговор о коме је реч баш и у ономе случају кад би мандат био императиван. Појам о томе заступништву без сумње морао се мењати са проширењем базиса п едстављања, јер императивни мандат могао је корисно иостојати само онда, када је право учествовања у јавним пословима, а нарочито у питањима што улазе у обим рада законодавног тела, сматрано више као лична моћ и својина, као што је то случај био у средњевековном представничком систему, на који ћемо се вратити доцније. Тада је појам о обиму мандата био друкчијп, ужи, док међу тим данас је тај појам шири. У данашње време када се представник једног изборног среза не сматра само као представник тога среза, већ још и као представник целе земље, императивни мандат био би бесмислица и велика сметња брзом отправљању иослова. Ако сад пренесемо овај појам о представљању од п.еговога ширег значења на уже, т ј. на рад при јавним нословима, онда можемо имати приближну идеју о представничком систему. Та. пдеја о принципу репрезентације иа свршетку прошлога, а нарочито у првој половини нашега века, беше предмет опште дискусије. Још од оног доба када је Русо у своме «Соп1;га1; зос1а1» изнео и разлозима боље но ико дбказивао принцип народног суверенства, питање о нар. иредстављању претресано је у разним правцима. Русо, износећи, да само човекова сопствена воља може бити закон који га веже, и да се та воља не може пренети на другога, мнсао која изрекао је стоји у строгој супротности