Branič

416

За одбрану свога права својине, прескрибент има два срества: 1-во власничку тужбу (власнички преузим; ге1 У1П(Иса^о) ради повраћаја ствари , ако му је одузета носле навршеног одржаја (§§ 218, 219 и след. грађан. зак.); и. 2-го изузеће одржаја (ехсерИо ^ешропв зс. пбасарттпв) противу ревендикације досадаљег власннка. Ту одбрану он може, пре свега, истаћи у одговору на тужбу (тач. 4 § 109 грађ. пост.); а може је истаћи и у току спора све до завршетка извиђаја; најпосле , може је »рви пут истаћи и у апелати (незадовољству). Ну, у жалби на Касац. Суд не може ово изузеће први пут истаћи у своју одбрану, за то, што Касациони Суд не изриче одлуке за расправу спорова, него само мотри, да ли нижи судови правилео примењују Формалне и материјалне законе (§ 325 грађ. пост.); а повреде закона од сгране нижега суда нема, шго овај суд није ех оЖсш одржај ирименио, јер то му брани § 949 грађ. зак. Ну, услед прибављања својине одржајем не престају гага т ге н. ггр. службености, јер за престанак ових права тражи се посебна застарелост. Прескрибенту стојп на вољи, хоће ли да се користи одржајем или неће. Одрицање навршеног одржаја није противно јавноме интересу, и акоје онај, чади овога уведен; јер , одрицање одржаја и застарелости у опште то је поступак којим се задовољава скрупула савести или морално осећање, да се, позивањем на одржај, не вређа туђе право у конкретном случају. А оваквим актом деликатности друшгво не само да ништа не губи но, напротив, баш само добија. За одрицање застарелости није пронисапа никаква посебна Форма. Оно може бити изречно или прећутно. Прећутно је, кад се оно изводи из каквог конклудентног акта лица, које би могло да се на одржај позове. Ни наш, ни аустриски законик не предвиђају иитање: ко може да се одрече навршеног одржаја и заста-