Branič

419

Ово је заиста један абсурд у нашој кривичној процедури: да буде важеији и нречи грађански део пресуде него казнеии. Сад, кад би оштећени и оптуженик хтели да се поравнају за какво дело, које се казни по званичној дужпости , тако , да оптуженик накнади приватном тужиоцу сву штету па да са тиме престане и кривични део . ту се власти и суда не би баш ништа тицао грађански део пресуде, а тицао би га се само кривични; а овако кад се употреби јемство, ту се, на против не би тицао власти и суда кривични део, него само грађански , иошто се јемством осигурава само грађански део, а кривични напушта са свим. На што таква противноет? Зар то иије штетна супротност између цељи прптвора и цељи јемства ? Зар то није очигледно зак лјско багателисање казнимог дела, док се грађански део штиги по зваиичној дужности? С овим што сам довде навео, хтео сам изнети пред српске нравнике једно питање, које треба да се иречисти у нашем законодавству , тако , да јемство има ону исту цељ коју и притвор , а не да опо служи за гарантију грађапских накнада , а кривични део и цељ казне да се багателише, и постане неостварљив — илузоран. То је што се тиче значаја притвора и јемства и како једно лоред другог стоје. Пошто са горњим питањем стоји у вези и то: кад и- како ови јемци одговарају, то ћу ја проговорити коју реч и о томе питању. У §§ 131 и 173 крив. поет. стоји: да су јемци одговорни за накнаду штете приватном тужиоцу, таксу и остале трошкове, ако оптужени побегне. По овим ирописима закоиа шгледа да су јемци апсолутно одговорни за накнаду свију грађанских досуда чим оптуженик побегне, па макар то јемство и не било узрок штети што се приватни тужилац нема одкуд да наплати. Ја тако не држим. Ја држим , да бегство треба да буде узрок што се приватни тужилац нема одкуд да на-