Branič

434

вољу, или да су иарничари сумњали у приетрасност судија. Чесго се види, да су баш они људи, чији су интереси били у нротивности са краљевим ингересима, захтевали да им суде краљевски судови, и нигде се не спомиње, да је у ово време било жалбе од стране народа или од стране судија против непотнуне независности магисгратуре. То је долазило можда отуда, што је магистратура била морално независна, а ту њену независност гарантовали су ондашњи обичаји, при свем том, што ту гарантију не налазимо у законима. На страни судија беше велика сила ; наука; судије су имале нарочито оног знања, које је онда сматрано као најкорисније и најдрагоценије, а то је познавање закона. Друштво их је јако поштовало; свет их је сматрао као ритере, и стављао их је на ону исту висину, на којој су били и нлемићи, и звао их је „сењерима парламентскога суда". Краљеви, дакле, нису могли са свим гордо постуиаги са таквим људима, које је цео свет уважавао. Што јс парламентско тело нред владаоцима надало на колена, то је била нросга учтивост, и то у оно време ннје значило сервилност, као данас; јер су иред краљем падали на колеиа и сами силни сењери, било у знак верности и ноштовања , било ириликом када им је краљ предавао ритерско оружје. Ми можемо сматрати за са свим поуздан ®акт, да краљеви нису никад долазили на ту мисао, да магистратуру презиру, и да је сматрају за нешто ниже, кад је виде да нред њима клечи. Они су истина постављали те судије; они су их могли отпустити кад год би хтели, али то није ништа сметало да их уважавају и они и народ. Међу тим и те судије нису остале дуго у такоме несигурноме и несталноме положају. У иочетку су их постављали само за једну сесију, а на скоро за гим на цео живот. То нам сведоче јасно два акта Филипа Де-Валоа из године 1837 и 1341. Народно нредставништво 1350 год. затражи, да се збаце са звања више магистрата, које је доцније Карло У нонова поставио на његово пређашње место. Доцније је Лудник XI Формално завео независност магистратуре. Његова наредба у овоме погледу веома је значајна. „Имајући у виду — вели се у њој — да наши чиновници иод нашом влашћу управљају јавним животом у нашој краљевинн; да су они њени главни стубови, као чланови тела којега смо мн шеФ; . . . будући смо извештени и знајући, да многи од наших чиновника, оз стрдха да не би изгубили службу, нису у свом раду тако ревносни и предузимљиви, као што би бнли да те плашње нема, наређујемо овим: да се у будуће таква звања дају новим кандидагима само онда, ако буде било празних