Branič

433

проето орган и ус/га њинога суверена. ГЈогледајмо само церемонију приликом свечане седнице, којој би нриеуетвовао и краљ (Ш <1е јинИез). Пошто је краљ ааузео своје меето, његов би канцелар отиочео нрво тиме, што иште наредбу од краља да се рад отпочне, и, ако би краљ хтео да се говор отпочне, каннелар би прикупљао гласове, али, како нам вели један стари иублицисга, не ради решаваља но већини гласова, већ просто да упозна краља са мишљењима судија , која ће краљ, како му се свиди, усвојити или не. 1 ) Кад краљ не присуствује суђењу, они су радили у његово име/ када би присуствовао, они су га обавештавали; али то њихово мишљење није за њ' имало иикакве важности. Ераљ је, дакле, решавао сам и неслушајући гласање, и Формула, којом би канцелар почињао при изрицању прееуде, гласила је: „краљ вели..." У старим протоколима нарламената има доста примерака пресуда, које је краљ донео сам и против мњења судске већине; има такоће пресуда, које је нарламенат био донео , но које је краљ после поништавао, што јејасан доказ, да ова магистратура није имала за се никакву власт. Тон њенога говора, којим ее обраћала парничарима, могао је бити висок; али према краљу он је био и сувише низак. Када би парламенат нисао краљу, писмо се иочињало Формулом : „Наш суверени сењеру, ми ее најпонизније препоручујемо Вашој милости" ; када би парламенат изишао пред краља, и његов председник и судије, сви би пали на колена и оетали би у такоме положају све дотле, докле год им краљ не би казао да уетану. У старо време више се гледало на спољну Форму потчињености него на садржину, и, нротивно овоме што видимо данас, иринцип беше покорност, а у практици видимо слободу. Нигде се не види, да је магистратура икада протестовала нротив свога потчињенога ноложаја, као што се не види ни да је услед крајње зависности губила своју самостадност ислободу при сућењу или свој ауторитет у очима публике. У старим протоколима парламента има доста спорних случајева, у којима је краљ био једна парнична страна, што у осталом н није реткост у средњем веку, и краљевске судије, када су имале да пресуде какав спор између краља и каквога властелина, често су пресуђивале у корист овога иоследњега. Па баш и онда, када би пресудиле у корист краљеву, није било никаквог знака неправичности и сервилности, као што се не види ни да су краљеви гледали да наметну судијама своју

!) ВосШ, Ое 1а ЕориМЈцие II, 1.