Branič

436

рати часно и еавеено онога за кога знају да је најученији, најискуснији, најкориенији и најзгоднији за то звање". Истина, краљ је задржавао за себе нраво да постави и сам какво лице, али у томе случају •го лице имало је да положи испит нред парламентом, а наредба вели јошито: „даако нарламенатнађе да је несиособно, дагаможеодбити". У онште, дакле, признајући да нрактика онога доба није могла бити у потпуној хармонији са овим принцигшма, ипак видимо, да је Француска у XV веку имала конституисано и независно судско тело, које је, у опште узевши, рекрутовано избором или полагањем иепита. Но у XVI веку већ је било друкчије. Ми веК знамо да је нод Франсоом I и Хенриком II извршена револуција у смислу монархиском, револуција коју су прихватили и довршили Ришелије и Лудвик XIV. Тада су напуштене старе традиције средњега вска; племство изгуби своје ирерогативе; буржоазија изгуби своје слободе, а духовништво право избора својих владика. У исто време иокушавано је, да се из успомене избрише и народно нредставништво, а већ провинциалне скупштнне не беху ништа друго до проста Формалност. Све је морало попустити и потчинити се, осим једине магистратуре, која се некако извуче исиод свемоћноети аисолутне краљевеке власти. Доцније, 31 јануара 1522 г. Франсоа I, видећи се у новчаној оскудици, заведе у самоме париском парламенту још једно одељење, еастављено из два нредседника и осамнаест судија, и сваки од њим мораде нозајмити држави 6000 ливара. То је у осталом била обична операција његових претходника, али само за службу Финансиску ; Франсо-у I учинило се са свим природно, да се то исто може проширити и на правосуђе. Он је нонављао ту операцију више иута, а после то исто чинише и сви његови еледбеници и њихови министри, па и сам Колбер. Оно што је учињено са париским парламентом, учињено је после и еа свима парламентима у унутрашњости Француске, и са свима нижим судовима, и најзад број судија би удв -јен и утројен. Исто тако и из истих побуда створено је више иових звања Финансиских, а затим полициских и административних. Влада старога режима непрестано је тражила нове Финансиске изворе и чииило јој се са свим згодно, да их може наћи у продаји нових звања сваке године. Њој је било све једно : да ли су та зваља излишна, опасна а често и смешна; само је требало наћи новаца за државну благајну, и број чиновника у то доба ире лазио је ст > хиљада. Сваки чиновпик при стунању у службу давао је влади извеену количину зајма, и тих сто хиљада зајмова чињаху главну партију државнога дуга старога режима. Држава