Branič

437

је илаћала интерес на те иозајмљене суме, и то иоловину у облику чиновничких нлата, а ноловину у облику разних изузетака и ослобођења од дажбина. Влада је имала увек ира во да укине та звања, али јо тада морала враћати чиновнику — иовериоцу иозајмљену суму. То иснлаћивање звања догађало се и з неки пут, и оно нам у свему личи на оно шт) модерне државе чине исилаћујући ренте. Сва та звања чинила су у оно доба оно што ми данас зовемо консолидованим дугом, јер држава не бсше обвезана исчлаћивати узајмљени капитал, што је у осталом она чинила само онда, кад је могма и кад јој је то било згодно. У време мира она је радо укидала по нека звања, а у време рата, она их је уводила но пово, као што се то данас чини са амортизацијом дугова и закључивањем зајмова. Но ова звања, као год и све што се н ,ибави куиовином. ностадоше својина купаца, и све дотле, док се не би зајам исплатио, чиновника — зајмодавца. нико није могао удалити са његовог звања. Ако кунац није био рад да и даље остане у своме звању, он га је продавао другоме лицу заједно са својим нримањем од државе, а примљену цену је задржавао за се. Ове су се обвезе могле нреносити као год и остале обвезе јавнога дуга ; шта више, и курс им је могао опадати или скакати : оиадати, кад су се повериоци бојали, да их држава не ће иснлаћивати по нрвобнтној цени, а скакати кад је новериоцима њихово нраво било гарантовано, или кад су приходи од звања расли. Када су те операције са звањима први нут отпочете, магистратура беше потресена и уложи свој иротеет против таког иостуика, који се не слагаше са њеном савешћу. Парламенат се усиротиви јако, када су први двадесет магистрата куиили евоја звања, и стари чланови не хтедоше примити све своје нове колеге све дотле, докле им краљ не беше заповедио нарочитим актом. Та опозиција трајаше врло кратко време, и судије се брзо навикоше на ту продају судских звања, тако, да еу је доцније оне гледале радије но и сами краљеви. Једнога дана Франсоа I ииса парламенту, извињавајући се што је испродавао судска звања, и молећи суд да изна1>е средства и начине да се тој злоунотреби стане на пут; али иарламенат није могао да га задовољи. Изгледало је, да су се краљеви кајали што су завели продају — куповину звања, али магистратура Је чинила све што је могла, да тако етање одржи и даље. Узалуд су Филип П и Карло IX покушавали својим наредбама од 1559, 1560 и 1566 год. да иоврате стари начин избора, али у томе не успеше. Краљевска власт беше осетила од колике јој је штете