Branič

439

рик IV иаведе иравило : да та дажбина не може трајати више од 9 година, али магисгратура чињаше све да се она може ноновити. Кад год би се био приближио крај нериоде, т. ј. девета година, одмах бн се опажало како цене звањима опадају. Маги стритура се беше јако забринула да ту дажбнну одржи. Када је какав министар имао што против нарламента, или кад би хтео да га више нридобије за се, доста је било, да му само нринрети да ће укинути годишње ираво, и иарламенат би готово увек иопуштао. У народноме предстазништву 1614 год. нлемство је тражило да се та дажбина укине, али парламенат, на нротив, захтеваше да се не укида, и влада, која беше обећала да ће је укинути, због Финансиских разлога не испуни своје обећање. У осталом магистратура је више пута поклонима у новцу откупљивала то право ноновљења дажбине. Ето тако је судиско звање ностало било наследним; оно је било саставни део купчеве имовине и потчињено дажбинама као и земља, и зграде, и држава га је гарантовала сопственику и његовим наследницима. У Француској је од то доба нраво и власт суђења било у рукама једне корнорације или једне касте, која је купила и то право и ту власт за готов новац. Прав )суђе није било више чункција, него монопол. Да је овака организација правосуђа нротивна и савесги и разуму, у то не треба ни сумњати. Народне скуншгине од 1560, 1579 и 1614 год. протестоваше против продавања звања ; против тога су нисали такође у својим делима : Боден, Мшиел ДеЛопитал и Де-Ту. Прва незгода што је долазнла од тога продавања звања и трансмисије наслеђем у томе је, што је свако то звање иредстављало један канитал, из којега је сопственик требао да извлачи извесан приход. Еад човек да извеену суму новаца за звање једнога судије, он онда треба да збира и плодове од тога издатога новца и тако се судиско звање претвори у предмет шпекулације. Човеку је иросто било немогућно, да као судија буде беспристрасан; он је истина могао бити иоштен, али и то је било доста тешко. Са свим иоштени магистрати из тога доба иредстављени еу потомству као прави херои, и ми можемо одиста мислити, да је то њихово поштење, које ми данас једва да бн могли похвалити, у оно време сматрано као хероизам и било је врдо ретка ствар. Боден, говорећи о иравосуђу својега доба, вели : „Обавезни иоклони су били веома тешки, а да не говоримо о миту и < сталим поклонима које је требало чинити". Хенрик IV беше доста слободап, кад је рекао у једној беседи : „Нравда се продаје у свима нашим нарламентима; ја то знам,