Branič

438

било то иродавање звања, али онет магистратура беше евеена својих користи. Отуда чптава стогодишња борба измсђу магистратуре, која хоће да одржи продају звања, и краљевске власти, која хоће да то укиие. Но како је ова пбследња била увек у новчаној кризи, то је она морала увек и подлећи у тој борби, јер ирво не могаше исилатити већ иродата звања, а друго беше иринуђеиа да дозволи судијама да са својим звањима могу чинити што хоће. Влада је за се била резервисала једап начин, на који је могла онет добавити у своје руке иродата звања; она је дозвољавада судијама да их могу нродавати но својој вољи, али не бсше им дозвољено да их остављају као легат, или да расиолажу њима на случај смрти, јер влада није могла доиустити, да се судска Функција може аисолутно идентиФиковати са ириватном својином. Магистрату је било дозвољено, да може отуђити своје звање, т. ј. продати га још за живота: али ако би умро нре но што га је отуђио, или ако би умро пре но што је протекло 40 дана од дана отуђења, звање се враћало у краљеве руке, и он је тада могао или да га укине, или да га по ново нрода у своју корист. Судије су се јако одупирале томе принципу, и старале се, да владу одврате од њега, по што је он стојао у супротноети са целим системом ; требало је просто : или укинути свакс чро давање звања, или га дозволити, али са свима његовим природним носледицама, т. ј. са могућношћу да се може преносити наслеђем. Судије су тражиле овај други систем, и, благодарећи своме богаству, у томе су и успеле. 1604 г. Сили размишљаше о томе: како би се могли пронаћи нови Финансиски извори, а да се више не товари на народ, који стењаше под тешким дажбинама. Њему паде на памет, да удари таксу на судиска звања, и тако и би. 'Само што је као за накнаду за ту таксу, која је износила х / е0 куиовне цене, признато судијама право, да могу преносити звања и нутем наслеђа, без икакве резерве. Тако на нр. кад би купац звања умро, њега је наслеђивао у звању његов син, који је могао или сам вршити ту Фунцију, или је продати коме трећем лицу. 1 ) Та н:>ва дажбина назвата је годишње право или гслта. Колико је она ишла у корист магистратуре иајбоље нам сведочи Факт што су цене звањима скочиле од 9000 на 35.000 ливара. 2 ) Хен ') Од овога правила изузета су бида места првога лредседника и генералног прокурора. Исто тако може се приметити, да парламенат није потписан на томе чудноватоме едикту, који ие беше ни уведен у протокОл, по уобичајеној Форми, ма да је тачније вршен но ма који други едикт старога режима. 2 ) Ово је била дена зваља суди.је у иарискоме нарламенту ; доцније та је цена расла мало по мадо, и под Лудвиком XV дошла на 350.000 ливара, што чини 1,000.000 Франака,