Branič

447

30*

што еу и остала, што се односе на стари режим; ни њега не можемо решити иомоћу каквог Ј , законодавнога текста, век једино помоћу Факата, и према томе и то решење може биги рамично у разним еиохама и приликама. Пре Франсоа I, и пре но што је аисолутна монархија уведена, краљеви као да нису могли ириморати магистрате да заведу у регистре ордонансе, које ови не би одобравали. Мишљење судскога тела онога доба беше права сила, и краљеви још не знађаху да му се одупру. „Једнога дана, када Лудвик XI припрети парламенту, што овај не хтеде завести у регистар неке иослате му краљевске едикте, председник парламенга, Ла-Вакри. у пратњи чланова, обучених у црвеио, изиђе пред краља, у намери да му представи своје иримедбе односно саме претње управљене на парламенат. Краљ, видећи озбнљност, држање и достојанство тих лица, која хтедоше ире дати оставке на своја звања него урегисгровати послате едикте, зачуди се, и плашећи се иарламеита, ионишти онде пред њима номенуте едикте, и закле се, да не ће више слати парламенту едикте, који би били неправични, или који не би имали смисла".') Тако, дакле, најсмелији краљ тога столећа није се усудио уиустити се у отворену борбу са магистратуром. Из истих разлога сам Лудвик XII изјави, да судије не требају водити рачуна о оним краљевеким наредбама, које би биле противне нраву и законима. У осталом и сама влада увиђаше од колике јој користи могаше бити та слобода нарламента, који јује могао сачувати од нових погрешака и поправити старе. Ево за то један пример. 1425 год. Карло VII, услед наваљивања једне дворске личности, потписа јсдан акт, који беше сушга противност свима интересима и свима традицијама ансолутне монархије, укидајући њиме све слободе Францускога духовништва у односу према римској курији. Идуће године, по што се о томе боље обавестио, он уништи тај акт, базирајући то своје уништење на Факту што парламенат није хтео тај акт увести у регистар.") Тако, дакле, судскоме телу беше скоро признато да одобри или не одобри, урегиструје или не, поједине поднесене му едикте; или се бар може рећи, да се влада није усуђивала да га на то приморава. С друге стране опет важило је традиционално правил) : да се крал>евске ордонансе не сматрају за промулговане све дотле, докле их парламенат не би урегистровао; о таким ордонансама није вођен никакав рачун и сматране су као и да не постоје. Може се, дакле, с нравом рећи, да је судско тело ') ВосИп, (1е 1а КерпћНсЈИС Цу. III, сћ. 4. *) Уа11е4 (1е Уи-тПе, ГИакпго <1о Сћаг1е® VII, 1 I, р. 440.