Branič

446

са краљевеком влашћу, да ради изван ове, или мимо њене воЉб; не, на против — његова је влает са краљевском чинила једну целину. Он је радио заједно са краљем на законодавним пословима, он га је помагао ; он је био краљев саветник, и према томе више је личио на данашњи државни савет, него на законодавно тело. Ни један закон не би имао силе ни важности, ако не би био приуготовљен у парламенту и са знањем парламента. Но законодавна власт тога суда поче се емањивати од XIV века. Мало по мало уведе се обичај, да ордонансе спрема сам краљ у „великоме савету", или у „ужем савету", у место што би се спремале и дискутовале у парламенту; алн краљ беше онда у толико ограничен, што је, по гато би ордонанеа била свршена и редигована, имао да је пошље иарламенту, да је овај заведе у своје регистре. То увођење у регистар не беше само проста Формалност, већ парламенат је проматрао и испитивао такав едикт или ордонансу, пре но што би је увео. 0 томе нам вели Етијен Пакије: „Иађено је било за добро, да воља наших краљева не постане едиктом пре, но што је парламенат овери и одобри, а ово је опет чињено са свим искрено и отворено". — — - - Ако би се парламенту учинило, да је нови едикат неправичан и противан јавноме интересу, он би онда износио краљу своје „примедбе". Ова реч, која у оно доба није означавала какву опозицију или благо пребацивање, значила је просто скромну примедбу. Нико и никада није озбиљно оспоравао парламенту то право примедбе; то је било једно од његових права које није почивало иа каквоме тексту, јер је оно било онолико исто старо колико и монархија, и ко би хтео да му нађе порекло и посганак требао би сићи од парламента до „краљевскога суда", и од овога до старих скупштина (сћашрв с1е гпагв). То право иримедбе имали су и васали и поданици, и ни Ришелије ни Лудвик XIV не могоше ее одважити, да га одузму од парламента. Један публициста, који беше јако одан Ришелију, писаше у своје време : „да парламенти имају и право и дужност чинити краљу озбиљне примедбе'\ Ј ) Лудвик ХШ изјавлшваше Формално: „да му магиетрати могу чинити примедбе у погледу извршења едиката". 2 ) Па и сам Колбер више је пута подсећао парламенте на то њихово право. 3 ) Многи су се питали: да ли су нарламенти имали нрава да не уведу у регистар онај акт, који им се буде нослао од стране краљевске власти ? И ово је нитање онаке исте природе, као год ') Бе Вге*, с1е 1а воатегатете <1и ин, Нт. II, сћар. 6. 3 ) ЕсШ 4е СеугЈег, 1641, аг1. 4. ђ (ЗоггевропДапое аДитЉћ-аИус (1е Еошн XIV, 1, II, р. 192 и 240,