Branič

87

Камбербег дозове попа Стоила Поповића из Биљача те венча Василију за његова момка Трајка Стојковића из Прешева, а Лену за његова брата Стевана. У том стању затече их наша војска. Доведене И Фебр. 1878 пред команданта V подунавског батаљона смедеревск^ бригаде, обе и Василија и Лена мољаху за развод брака или за дозволу да Василија потражи првог мужа, па ако је овај не прими, обећава да се врати садашњем; а друга, да се види са оцем и родбином па ће се вратити. Поп Стоило признаде да је знао за удају Василијину, правдајући се да је морао венчати по други пут јер му Камбер прећаше смрћу, те он и учини по његовој вољи, пошто му и сељани одобрише поступак. За венчање наплатио је 50 гроша у кајмама. Акта ислеђења послана су команданту вароши Врање на поступак под 587|78 год. а како је ова ствар даље свршена не знам. С једне стране турска насиља, а с друге бугарска пропаганда, притискујући овај народ, не даваху полета општој свесности ни каквој јачој заузимљивости у гајењу српског патриотизма. Ипак традиционално прелазило је код Врањанаца с колена на колено да су синови Српског народа, и отуда њихове симпатије према свему што је српско. Мене је пријатно задивила она код многих старих људи у Врањи ведрина и тачно знање наших народних устанака и првих војводаКарађорђа КнезаМилоша,ХајдукВељка и т. д. Газда Јања Стошић Влахинче много ми што - шта наказива о пријатељским односима између Кн. Милоша, и негдашњег врањанског управника Хусејин-паше. У његовој кући нађох историју Црне Горе од Милутиновића, а удругој једној опет Вукову збирку народних песама. Несмејући јавно људи су у потаји гајили српских осећаја, насупрот смеровима којекаквих пропаганда.

Алекса С. Јовановиђ