Branič

86

Тонући у калу незнања, неписмени попови гледаху само својих интереса. Администратор врањанске епископије (по прогнању владике Пајсија, што се збило одмах по нашем заузећу) г. Фирмилијан, садањи проФесор београдске богословије, причао ми је у Врањи: да је у овом крају у развођењу бракова терано до толиких злоупотреба, да је немогуће свако испоређење, шго је жалостан доказ, опалог морала и раслабљеног породичног живота у врањанској покрајини. Ну као да зл} ваља тражити дубљег корена, а не само у грамзивости владпке Пајсија, која му је у опште пребацивана. О лакоћи удаје и развенчавања на овом крају за владе Турака, нека увери читаоце следећи интересантни догађај : У Децембру 1877 год. кад Турци бегаху из Лесковца испред наше војске, а долазећи Дибранци пљачкаху по селима, неки Миче Н. из Братмиловаца побеже из села, упућујући на то и своју- жену Василију, да је Турци не заробе, и она скупивши нешто ствари у друштву са Леном девојком пође пут Лесковца, да се тамо настани код сестре јој Настасије. Бегство предузму по мраку, али их ипак Дибранци спазе и ухваћене поведу до Ораховичког Хана у Грделици. Ту затекну Турчина Хусејина из Прокупља, који беше пошао у Лесковац по сестру, и он их узе у заштиту. Наскоро се Дибранци разбегну испред наших доброво.каца, а оне пошав за Хусејином, дођу у Врању, и сместе се код неког Димитрија чорбаџије. Ту их позна син спахије Камбербега из Прешева у Моравицп. Сутра дан оне пођу даље за Хусејином, но се као предомисле и поврате Димитрију, којп их по ранијем договору преда Камбербегову сину, пошто овај обећа да их не ће турчити ако немају воље, но да ће их удати за Србе. После их одведе оцу у Прешево. На његово питање рече Василија да се ни једна неће потурчити, а она се не може ни удавати по други пут, јер има жива мужа; но кад старац доцније примети (( да има зорт да ги не држи, п ваљда услед наступања наших, обе пристану на удају.