Branič

* ч

НЗЛАЗИ УРЕДНИШТВб: 1. 10. И 20 сваког меоеца. шк Ш а ■ Ш Ш Ш Дубровачка улида број 18 Цена до краја године: Ш јИј МШ РУКОПИСИ За Србију 4 динара. Ш М Ц МаИЈ Ш Ш Ш Ш За све друге земље. бФр.узл. ii 1 vi ■ ■ ■ ■ ■ шаљу се Уредништву. ЛИСТ БА ПРАВНЕ И ДРЖЗАВНШ НАУКЕ ОРГАН УДРУЖЕЕА ЈЛВНИХ ПРЛВОЗАСТУПННКА У СРБИЈН ГОДИНА IV. БЕОГРАД 10. ОКТОБРА 1897. БРОЈ 2.

ЗАШТИТА ДРЖАВИНЕ СТВАРИ пише Андра | Бор$еви& ПРОФ. ВЕЛ. ШКОЛЕ.

(Нзставак) II. — Интердикт иК роззМеИб. — Овај је интердикт био уведен ради одржања државине какве неиокретне ствари 1 ) насирам самовласног узнемнравања исте од стране каквог нротивннка. Њим се, дакле, могао користити само онај, који је, у време издавања тога ннтердикта доиста имао иравну државину (согриз и ашпшз), без обзира на то, да ли нма или нема правног основа за ту државину, као и да ли му је ова савесна или бесавесна. Овим интердиктом претор је хтео да се одржи стање такво, какво је сад , док се спор о араву једног или другог супарника, додније не реши. Ну да се садањи држалац овим интердиктом одржи у својој државини, нужно је: да му ова, а у односу према иротивнику, који га узнемирава, нема мана (уШа р088е8810Шб), т. ј. да ту спорну ствар није 7 СВ0 ЈУ државину прибавио неиосредно од противника му, било силом ( ух ), било потајно (с1ат), било преварним узећем (ргесапо); иначе, противник је овај интердикт према оном добијао. Даље, овај интердикт претпоставља иретњу, осиоравање или узнемиравање од стране противника. А као узнемиравање или сметање (лп«) државине сматра се свака самовољна иовреда фактичке власти на ствари, а не тражи се да је узнемиралац имао у исто доба и намеру, да државину узнемирује, ајош мање и намеру, да еаму државину за себе приграби; но узнемиравање мора се тицати државинског одношаја лица према ствари, радња мора, ма и Бона !1о1е, ипак самовољно задирати у тај одношај. Као Текст тог интердикта овако гласи : „и 41 еав асЗез, цшоиа <1е пес VI, пес с1аш, пес ргесапо, а11ег аћ аНего р о 8в 1 <1 е 11 а, (|ио тшиа На ро881с1еа1Ј8, уип Деп Уе1о".

У18 сматра се и проста забрана држаоцу, да врши извесне државинске акте, у колико је вршење забрањених радња за противника штетно; а није У18 кад се само речима присваја такво право, које би могло вређати одношај власти противникове на ствари. Овај је интердикт 1111ег <11с1шп Зир1ех, т. ј. обе се стране подједнако сматрају као тужилац и туженик, па с тога и туженик може овим спором натраг добити државину, коју му је противник самовласним (вициозним) начнном одузео. Под овом цретпоставком може се дакле истиснути држа.лац појавити као тужилац п тада овај интердикт има рекуиераторно дејство. Овај се интердикт могао употребити само у течају једне годипе (ап1Ш8 иШ18), рачунајући од дана узнемирења. — Дејство овога интердикта састојало се у томе, што је судија оном парничару, који је парннцу добио, досуђивао државину (а не тиме и својину, јер о њој се нпје овде ни разбирало) на спорној ствари. а противнику налагао, да га у истој у будуће не узнемирује. Осим тога, по веохма вероватном мишљењу, осуда је могла обухватити и накнаду раније штете, ако је била тражена. А новији писци тврде, да је се на основу овога ннтердикта могло наложити губитнику спора, да се обавеже, да Ке се у будуКе уздржавати од ионовног узнемиравања (саиИо с1е пов ашрНиа 1иг1)аш1о). — Интердикт и^гићј. 1 ) Што је онај први био за непокретне ствари, то је овај био за покретне. Сва је разлика између њих до Јустинијана била та: што између супарника није онај победу одржавао, ко је садањи држадац ствари, него онај, који је у години, која почетку спора непосредно претходи, дуже ствар држао (ташге раг(;е ћишзсе атп), а без оннх трију државинских махна (У18, с1ат. ргссапо). ') Текст тог интердикта гласи : „и 1 г н ћ 1 1ис ћошо, дио (1е а§Ниг, шаЈоге раИе ћи1и8Се ашп СиН. ^ио тшик 18 еит <1иоч4, уип веп уе1о".